Из Енглеске, чији су играчи 1938. дали ветар у леђа грозоморном манијаку што ће крхки Версајски мир претворити у кланицу, ових дана је с највишег нивоа кренула иницијатива да се Русији одузме домаћинство наредног Светског првенства 2018. године
Фотографија при крају текста је једна од оних које су вам одвратне, али не можете да престанете да гледате у њу. Као неки велики судар насред пута, од којег нико не скрене поглед, чак и ако по асфалту капље крв, чак и ако има жртава, чак и ако су сви ужаснути.
Једанаест енглеских фудбалера стоји на Олимпијском стадиону у Берлину, датум је 14. мај 1938, две године после Олимпијских игара које су Адолф Хитлер и Лени Рифенштал искористили да покажу шта све може тријумф воље.
И само да није било оног проклетог америчког црнца који је толико брзо трчао и скакао, већ два лета раније би цео свет знао да је аријевска раса богомдана да загосподари планетом…
Овог пута на стадиону нема ни Џесија Овенса ни Хитлера. Разлог зашто пропали аустријски молер није дошао на своје бетонско чедо је јасан свакоме ко тих дана прати кризу у Европи: нацистички шеф тих дана брижљиво планира напад на суверену Чехословачку, којој треба одузети Судете, први корак ка стварању Лебенсраума будућих владара света.
Други европски званичници су збуњени и уплашени, али више од свега желе да се додворе Хитлеру. Посебно Невил Чемберлен, британски премијер који ће четири месеца касније, предајући Судете Трећем рајху, и свега годину дана пре 1. септембра 1939. и почетка највећег и најкрвавијег сукоба у историји човечанства, изговорити реченицу да у нашем веку више неће бити рата.
Чемберлен не жели ничим да провоцира Хитлера, па користи своје везе да организује пријатељску утакмицу у Берлину, између Немачке и Енглеске.
Трибине су крцате цилиндрима и дамским шеширима, Велики Вођа се није појавио, али љубав и поштовање према њему, као и према свим зликовцима који се докопају власти, мора се доказивати и у његовом одсуству.
Чак и ако сте уплашени странац, а не уплашени Немац…
Тада настаје ова фотографија, неизбрисиво сведочанство најмрачнијег дана у историји фудбала земље која је ту игру измислила, која је, били су у то убеђени, била толико добра да није желела да игра званичне утакмице. Првенство света, тврдили су Енглези, не односи се на нас, јер ко други може да игра фудбал тако добро као они који су његову славу пронели по планети…
Еди Хапгуд, капитен, већ је рекао момцима шта је Форин Офис наредио и на центру, који секунд пре почетка меча, једанаест Енглеза диже десну руку према свечаној ложи. Нацистички поздрав, онај под којим ће милиони умирати у концентрационим логорима, онај против којег ће устати читав цивилизовани свет – и Енглеска, и Америка, и Совјетски Савез, и српски партизани у несрећној, прегаженој Југославији – за човека који није ту, у славу земље која је само два месеца раније анектирала Аустрију и тих дана спремала удар на недужну Чехословачку.
А међу тих 11, да ствар буде још гора, налази се и један 23-годишњак који ће преокренути историју фудбала, дриблер којем није било равног на десном боку, и у историји фудбала само је покер играча могао да уради с лоптом исто што и сер Стенли Метјуз: Гаринча, Бест, Боњек и можда, само можда, Кристијано Роналдо.
Легендарни чаробњак, први фудбалер који је био и џентлмен и звер, носиће ову утакмицу као ружни белег на души, души што је имала толико страсти за спорт да је играо и до педесете године за свој Стоук.
Енглеска је победила лако, са 6:3, али то није било уопште важно: Хитлер је свој пропагандни циљ испунио, а Енглеска је добила шамар за сва времена.
Није то први пут, а нисмо ми били те среће да је био последњи, да се политика ставила испред фудбала. Авај, она је његов неодвојиви део и број диктатора који су покушали да се окористе славом, умећем, трофејима или популарношћу момака у копачкама, и посебно страшћу коју према фудбалу и спорту гаје најшире народне масе, не би могао да се изброји…
И судар у Хелсинкију између Совјетског Савеза и Југославије (5:1 па 5:5, да би у поновљеном мечу Митић, Бобек и Чајковски смогли снаге да победе) није био ништа друго до мерење пише тада завађених Стаљина и Тита; и прва титула првака света коју је освојила Аргентина била је мутна и натегнута; и Хитлеров сабрат и другар Мусолини је Светско првенство 1934. искористио да врати славу Римског царства и убеди Италијане да им је она „чизма“ претесна: на том првенству ће Италија победити Аустрију голом који ће им – главом! – наместити судија, да би исти тај судија био делегиран и за финале, а само ноћ пре финала Дуче ће га примити у приватну аудијенцију… О злосрећним Олимпијским играма 1980. и 1984. да и не говоримо.
Мислили сте да тога више не може да буде? Замислите се још једном…
Из Енглеске, колевке фудбала, домовине Стенлија Метјуза, али и Карлтона Палмера, Винстона Черчила, али и Меги Тачер и Невила Чемберлена, из Енглеске, чији су играчи 1938. дали ветар у леђа грозоморном манијаку што ће крхки Версајски мир претворити у кланицу ових дана је, са највишег нивоа, кренула иницијатива да се Русији одузме домаћинство наредног Светског првенства 2018. године.
Ник Клег, вицепремијер чија се достигнућа у коалиционој влади у Даунинг стриту и пад у рејтингу могу упоредити једино са промилским достигнућима извесног Млађана Динкића, затражио је од ФИФА да казни Русију и њеног председника Владимира Путина због обарања лета МХ17 тиме што ће преселити Мундијал – нема везе што је овај прошли тек завршен – у неку државу која га, ваљда, више заслужује.
Није Клег у свом нападу русофобије понудио никакве доказе да је Владимир Путин заиста одговоран за трагедију – трагедију толико уваљану у блато геополитике и међусобних оптужби да се ретко ко и сети да говори о жртвама, о људима, људима са сновима, са породицама, са великим плановима, са животима које су славили – али је био веома приљежан у упирању прста.
Клег је казао, а његов шеф Дејвид Камерон се унеколико сагласио (додуше уз много блажу реторику) да Путину не сме да се дозволи да побере аплаузе за добро организован Мундијал – као што се то догодило са Зимским олимпијским играма у Сочију – заборавивши и на балван у свом оку, и на 1938, и на све оне године када Енглези и остали „савезници“ нису обраћали пажњу на морал. Ни у политици, ни у фудбалу, чак и ако то двоје некада можемо да раздвојимо…
За оно што се дешава у Украјини, нажалост, још нема никаквих доказа, па ни криваца – а ми у Србији барем знамо како је то бацити кривицу на читав један народ и упрегнути медијску машинерију да то годинама подржава и потпирује – но кад смо већ код Мундијала, за оно што се дешава у Катару постоје документа и сведоци.
Корупција, куповина гласова, радници у ропству, малолетници који страдају на грађевинама, готово непостојећи корпус људских права – све то, знају Енглези, догађа се у земљи која би требало да буде домаћин 2022. године, али нико од њих није званично позвао ФИФА да одузме Катару Светски куп. Као што нико од њих није позвао ФИФА да се самоукине, па да на њено место дође нека хуманија, фудбалскија организација… Као што се нико од њих није сетио да затражи одузимање Олимпијаде Лондону када је Велика Британија, под лажним оптужбама, руку под руку са својим америчким јастребовима, извршила инвазију на Ирак.
Нацистички поздрав Енглеза и Немаца 1938.
Било би дивно, али би било превише наивно и сасвим немогуће, да политика и фудбал раскину своју неприродну симбиозу. До тада, ипак, спорт ће бити играчка у рукама великих и грамзивих, жељних власти, лицемерних, као Клег и Камерон. Као да нас она ужасна слика из 1938, после које ништа више није било исто, ничему није научила.
Пише: Марко Прелевић, уредник Недељника и колумниста МОZZART Спорта
Извор: Mozzart, Фото: Action Images
