Једна суптилна, па и перфидна кампања узима све више маха. Наиме, они исти који су „беле листиће” на нашим изборима 2012. године, па и одлуку оних који нису изашли да гласају, тумачили као свестан и одговоран политички став, јер забога „сва су понуђена решења лоша, па зашто да гласамо за њих”, сада су кренули у офанзиву да увере јавност Србије како „ето, не можемо остати неутрални када су у питању догађаји у Украјини, кад-тад морамо се определити између ЕУ и Москве”. А Србија се већ определила да се не опредељује. И то је сасвим легитиман став. Ако као појединац, политички субјект, имате право да се не опредељујете, зашто то исто право не би имала и држава? Јер свет микро и макрокосмоса функционише у принципу по истим законима, а државу чине, пре свега, њени становници, односно, људи. То у контексту јавно изречене дилеме: „Је ли сада Србији Русија једнако блиска као ЕУ?” Да распишемо референдум по том питању? Шта каже народ? Или је народ глуп и не види оно што види елита? Променимо онда народ.
Као земља и нација можете да изгубите ратове, можете да изгубите и територије, историја то већ некако компензује, али ако изгубите националну част и достојанство државе, више се никада нећете подићи. Ни као народ, ни као држава. Србија не сме заузети антируски став око Украјине, јер јој то историја никада не би опростила. Пошто једино што Србија има на међународном плану јесте та још увек донекле независна позиција.
Наравно, НАТО лобисти ће вам рећи да се та позиција не једе, што и јесте и није тачно. Зависи колико сте способни као политичар. Али као појединац морам да будем скептик према политичарима попут госпође Ештон, која каже да „Украјина има монопол употребе силе у оквиру својих државних граница”. Па ми смо због тог „монопола” бомбардовани 78 дана! При чему нисмо против Албанаца на Косову користили вишецевне ракетне бацаче. Принципи, када су у питању унутрашње ствари, морају и за Србију и за Украјину бити исти. Или нема принципа. Или је Украјини дозвољено све само зато што се граничи са Русијом. Нико од господе бивших српских амбасадора и разних других у овој нашој земљи да о томе приупита госпођу Ештон. Тишина.
Парада и у Севастопољу
Био је Дан победе у Србији. Ра разлику од неких недавних времена достојанствено је обележен. Заправо, у оној некадашњој великој Југославији Дан победе над фашизмом тј. нацизмом у Другом светском рату славили смо једно време сваког 15. маја. Наиме, тада је Југословенска армија и службено завршила војне операције против Вермахта и домаћих квислинга. Морали смо да рат завршимо седам дана касније, после западних савезника и совјетске Црвене армије, јер немачко-квислиншке трупе никако нису хтеле да се предају. Једно време смо то с поносом истицали, после смо због солидарности са западним савезницима и совјетима заборавили 15. мај и почели да славимо 9. мај као Дан победе.
Зашто смо заборавили 15. мај? Зашто игноришемо тај датум? Због прилагођавања Европи? Да није и то услов за улазак у ЕУ? Хоћемо ли морати да прилагодимо и чињенице?
Знате ли како је почео Други светски рат у Данској? Тако што су два немачка разарача једног јутра мирно упловила у луку Копенхагена, немачки морнари су бацили конопце, а пролазници који су се ту затекли прихватили су их и везали бродове. Немци се се искрцали и окупација Копенхагена била је готова за 25 минута. Како су Немци освојили Холандију? Спустили су падобранце у Хаг и Ротердам, који су затим ушли у трамваје и освојили Холандију.
На европском плану, сећања на Други светски рат врло су различита. Ратна сећања једног пољског Јевреја вероватно су доста различита од пољског држављанина који није Јевреј. Код Немаца то иде од осећаја колективне историјске одговорности до ставова да је капитулација Немачке 1945. године била „дан смрти Европе”. Многи у некадашњој источној Европи сматрају да је права слобода стигла тек са рушењем Берлинског зида. Та је слобода временом донела и пораст антисемитизма, буђење нацизма, службено изједначавање комунизма и нацизма од стране европског парламента у Стразбуру, маршеве неонациста са нацистичким симболима у неким државама ЕУ.
На сукобљеним ставовима о прошлости, а није у питању само Други светски рат, већ и Први светски рат, Европа покушава да изгради какву такву заједничку будућност. Орвелова формула за тоталитаризам каже да онај ко контролише прошлост контролише и будућност. Блажа верзија Орвела гласи да онај ко обликује наше виђење прошлости може да утиче и на нашу будућност.
Све док у Србији буде историјског сећања биће и оспоравања. Али историјске чињенице постоје и када нека политика почиње да их пориче, или да их преправља, то је онда знак опасности за друштво. Не би требало да радимо на заједничкој прошлости због старомодног циља општег помирења, требало би осмислити заједничку будућност.
Извор: Политика
