Према најновијим информацијама аналитичара и извора у индустрији, ирански извоз нафте у децембру прошле године порастао је на највише нивое од почетка увођења ЕУ санкција. Посебан извештај Ројтерс-а истиче да је извоз порастао на 1.400.000 барела по дану (бпд).
За успешно избегавање санкција најзаслужнија је Кина и њихов снажан увоз иранске нафте, али и експанзија танкерске флоте. Због ових нових података, САД ужурбано припремају нове пакете санкција како би се спречио раст иранског извоза. Подсетимо, ирански нафтни извоз крајем 2011. износио је 2.200.000 бпд. То значи да су санкције готово преполовиле добит од извоза нафте те како је Иран изгубио милијарде долара у 2012-ој.
Пораст иранског извоза крајем 2012-е долази као изненађење за САД и открива снажан увоз од стране Кине, Индије и Јапана. Аналитичари консултантске компаније за нафту и гас, ФГЕ, истичу како се може очекивати да ће Иран у првом кварталу 2013. извозити између 1,1 и 1,3 милиона барела нафте дневно.Најниже нивое забележене су у септембру прошле године када је извоз пао на свега 900.000 бдп.
Иран је од Кине у последње време купио одређен број нових танкера чиме се уједно повећала и количина доставе нафте према Кини. Други аналитичари истичу како је пораст на 1.400.000 бдп у децембру 2012. резултат тога што традиционални купци сада већ проналазе нове начине како да осигурају куповину иранске нафте.
Забиљежен је и знатан пораст увоза иранске нафте у Индију. Индијски увоз повећан је за 29% у децембру у поређењу са новембром. Но, прави пораст иранског извоза можда је још и већи јер се у последње време испоруке настоје сакрити од западних власти тако што се искључује сателитски сигнал на бродовима.
Сви ови детаљи и више су него познати САД-у који настоји под сваку цијену сломити иранску економију. 6. фебруара на снагу ће ступити нови пакет америчких санкција што значи да ће Иран морати пронаћи нове креативне начине како заобићи и њих.
На крају све се своди на то колико су велики увозници, тј њихова економија, спремна пркосити САД-у. Вашингтон воли приказивати ригорозне санкције према Ирану као неку врсту “заједничке” међународне акције, но у стварности ради се готово искључиво о претњама појединим државама уколико не буду сарађивале.
Но, САД сада већ има знатних проблема и са земљама које се воде као важни савезници, попут Индије и Јапана. У последњем извештају америчког Конгреса по питању индијског става према санкцијама истиче се: “Индија имплементира УН санкције против Ирана, али због културалне, економске и историјске везе – као и стратешких потреба за приступ Авганистану – Индија не жури са усвајањем свих аспеката америчких и ЕУ санкција према Ирану “.
Надаље, у лето 2010. ирански и индијски званичници разговарали су о могућности изградње подводног гасовода како би се избегао пролазак кроз пакистански териториј – што је Индији важно, упркос томе што би таква рута била скупља за изградњу.
Разлог због којег “успех” западних санкција није загарнтиран је чињеница да бројне државе, макар то неће изнети јавно, ове санкције сматрају и као ударац на њихову властиту економију. Све док је тако, а остаће тако, Иран ће моћи проналазити путеве којима ће задржати своје актуелне економске партнере.
Под санкцијама
За Иран се заиста може рећи да је земља која је научила да живи под санкцијама јер оне датирају још од почетка Иранске Револуције 1979. За време тадашње дуге талачке кризе у Техерану, амерички председник Џими Картер 14. студенога 1979. прогласио је ванредно стање и дао замрзнути сву иранску имовину која је тада дошла под јурисдикцију САД-а.
Подсетимо – група студената и милитаната окупирала је 1979/04/11. америчку амбасаду у Техерану и као таоце узела 52 америчка држављана, након што су се појавиле гласине да се спрема нови државни удар у оркестрацији САД-а с циљем повратка Краља на власт. Талачка криза трајала је укупно 444 дана и резултирала је прекидом односа између Ирана и САД-а. 24. априла 1980.
САД су покушали акцију спашавања која је пропала, резултирајући смрћу 8 америчких војника и једног иранског цивила. У септембру исте године Саддам Хусеин креће у инвазију на Иран. У коначници Иран од САД-а тражи да се одмрзну иранска средства у америчким банкама на што САД и пристаје те се талачка криза завршава 20. јануара 1981., сви заробљени Американци враћени су у САД. Зграда америчка амбасаде у Техерану претворена је 2001. у музеј револуције.
Ово је кључни инцидент који ће одредити све наредне године анимозитета између Ирана и САД-а, као и низ америчких санкција које почињу овде. Касније, 1984., САД уводи додатне санкције Ирану после оптужби да Иран стоји иза напада на америчку војну базу у Бејруту, главном граду Либана.
Тих година САД ставља Иран на листу “земаља које подржавају тероризам”, због подршке Ирана за либанонску организацију Хезболах. Надаље, САД противи се сваком кредиту за Иран од стране међународних финансијских институција. У октобру 1987. амерички председник Роналд Реаган усваја закон 12.613 којиме се забрањује сав увоз и извоз било којих добара и услуга из Ирана и у Иран.
1992. САД доноси Иранско-ирачки акт о непролиферацији оружја којиме се позива на санкције против свих који би на било који начин помагали Техеран у развоју или прибављању “хемијског, биолошког, нуклеарног или другог напредног оружја”. Касније је исти акт, 2005. за време администрације Џорџа Буша, проширен и на Сирију и Северну Кореју.
Од 80-их до данас, сви амерички председници обнављали су и уводили нове опсежне рестрикције по питању иранске економије. Санкције Ирану знатно су се појачале од када је на власти Барацк Обама, нарочито финансијске санкције усмјерене против иранских банака.
Актуелности и економија изнад политике
Јуче је објављена занимљива вест како су САД заправо једном приликом помогли у рушењу властитих санкција – наиме, Авганистан, који снажно зависи од увоза нафте, готово половину увози управо из Ирана. Но, Вашингтон је у периоду од 2007-2012 дао Авганистану 1,1 милијарду УСД за енергетске трошкове. Према најновијим информацијама АФП-а, знатан део тог новца вероватно је отишао на куповину иранске нафте.
Да ли је Вашингтон знао где им долази новац, није познато, али чињеница је да у овом домену заиста вреди “ово је само посао, ништа лично”. Другим речима, економске потребе далеко се теже могу зауздати од политичких стајалишта. Велик број усвојених УН резолуција Савета Безбедности против Ирана показују како Русија и Кина нису претерано заинтересоване за давање политичке подршке Ирану, но када је реч о економији, то је сасвим друга прича.
Оно што се управо сада догађа јесте наступ Кине која је очито закључила да неће бити никаквог војног напада на Иран те како је то тржиште, баш због притиска Запада, сада итекако примамљиво.
Амерички спољнополитички лист Спољни послови у пролеће 2011. објавио је текст под називом “Како натерати Кину да уведе санкције Ирану”. Закључак је, који се данас показао тачним, да то свакако неће бити једноставан задатак. “Преко 3 деценије, САД настоји уверити међународну заједницу да се суочи с опасношћу иранског Исламског режима. Резултати често нису били адекватни, чак и најближи савезници Вашингтона опиру се жешћим мерама против Ирана због стратешких и комерцијалних интереса”, истиче се у тексту.
Време је глобалне економске кризе и знатан број држава неће допустити да им се наметне економско-суицидална политика игнорисања иранског тржишта. Из ове перспективе највећи губитници бити ће мале државе које немају довољно снажно политичко вођство да се одупру захтевима који шкоде и њима самима.
Свака држава која мисли да је у стању да се одупре покоравању и притисцима, остати ће економски партнер Ирана, не нужно ради Ирана, већ ради себе. Понуда и потражња овде играју своју улогу. Нема сумње да је Иран под великим притиском Запада, можда и највећим још од Револуције 1979, но управо због тога нема друге него досадашњим економским партнерима понудити атрактивне уговоре који ће их наговорити и навести на “непослух” према великим силама Запада. Запаво говоримо само о једној сили, САД-у, Европа да може одлучивати мало слободније вероватно не би ни уводила санкције Ирану. Једноставно економски им се то не би исплатило.
Одличан пример како је економија далеко снажније од политике показује и иранско-турска трговина “златом за нафту” (види: Турска мења злато за ирански гас: билатерална трговина цвета упркос санкцијама савезника). Због тога САД је у поприличној паници и настоји на све начине спречити овај трансфер истичући како је ово једна од важнијих комбинација којима се Иран опире санкцијама. До сада се, према појединим изворима, злато из Турске у Иран пребацивало преко Дубаија, но након притисака из САД-а та рута постале је нестабилна.
Ипак, кинески ЦЦТВ у јучерашњем тексту истиче како је “злато за нафту” и даље знатно на снази између Турске и Ирана. Добре вести за рафинерију злата у Истанбулу која годишње производи око 40 тона драгоценог метала. Према информацијама турског завода за статистику, извоз злата повећао се са 1,2 милијарде УСД у октобру 2011. на чак 12 милијарди УСД у октобру 2012. Турска није велики произвођач злата, но има знатне златне резерве које се процењују на око 120 милијарди УСД. Узевши притом у обзир и то да након више година брзог раста турска економија успорава, важност овог договора за Анкару је изузетан.
Колико је економија снажнија од политике показује и данашња вест која стиже из Исламабада. Пакистански медији преносе: “након великих притисака од стране САД-а, пакистански федерални кабинет јуче је ипак одобрио почетак изградње иранско-пакистанског гасовода, пројекта у вредности од 1,5 милијарди УСД” (опширније о теми: Анализа: пакистанска енергетска криза и почетак изградње гасовода Иран-Пакистан).
Главну пажњу у овом случају треба обратити на то да се ради о покретању пројекта двеју влада упркос “великим притисцима САД-а”. Дакле, говоримо о Пакистану, земљи која је немоћна у заустављању ваздушних напада америчких беспилотних летелица које у својим “операцијама против милитаната” убијају и знатан број цивила. Ово је идеалан пример који нам говори о снази економије која је увек и свугде у првом плану.
Иран и могућност прилагођавања
Изгледа како Иран успева у наизглед безизлазним ситуацијама пронаћи сасвим довољно маневарског простора за заобилажење наметнутих санкција – којих се до данас скупило толико пуно да би их било тешко и све набројати, уз америчке и европске, ту су и бројне УН резолуције као додатни проблеми.
Далеко од тога да иранска економија не трпи због ових све жешћих притисака. Гомилају се огромни губитци, а сталне претње ратом од стране Израела уједно служе и као стварање додатног ризика за улагаче у Иран.
Ипак, Иран за сада успешно превладава све ове потешкоће и многи се питају – како? Вероватно свако има своју теорију, но једна од очитих је структура иранске економије. Наиме, око 50% иранске економије је централно планирано и држава има велики јавни сектор.
Наравно, такав модел може имати бројне друге проблеме – неки тврде да економија тиме заостаје, други да је то разлог јаза између богатих и сиромашних, али када је реч о управљању у овако тешкој ситуацији, свакако је погоднији.
Санкције су нанијеле доста штете, извоз нафте је препловољен и крајем ове године потврђено је да је Ирак постао већи извозник нафте од Ирана, по први пута након 80-их година. Такође, битно је напоменути како санкције највише погађају обичне становнике (види: Истраживање: жестоке санкције против Ирана највише погађају обичне људе).
Но, верује се како Иран има знатне залихе страних резерви, информације из 2010. говоре како су тада имали преко 100 милијарди УСД.
Нове санкције ће и даље пристизати, Обамина администрација одлучила се за овај начин ратовања против Ирана и све упућује на то да – упркос тврдњама да су “све опције на столу” – САД неће војно напасти Иран, барем не у догледно време. С друге стране, Иран има тиху потврду од бројних земаља да неће слепо пратити америчке санкције стога му преостаје да додатно оснажи размену са овим земљама, нарочитом Кином, те пронађе нова упоришта где је економија снажнија од политике.
(Адванце)
