Отац га је напустио, а мајка ради по цео дан чистећи по кућама, и због тога Зоки моли пролазнике у Чика Љубиној за парче хлеба и мало млека. Никад не тражи слаткише, већ само храну за себе и своје две сестре.
У Чика Љубиној улици у Београду Телеграф је пронашао Зорана (11), дечака одевеног у исцепану јакну, старе ципеле и панталоне, који просјачењем прехрањује своју мајку и две сестре! Последњих дана на друштвеним мрежама све је више апела да се помогне овом дечаку.
Зоран има две сестре од две и четири године, а, како каже, отац их је напустио, док мајка чисти по туђим кућама по цео дан не би ли им обезбедила новац да преживе.
– Ја не тражим новац, јер не знам да рукујем њиме, и зато молим добре људе да ми купе хлеба, млека и још нешто уз то, неку паштету или слично, да би моје две сестре и ја имали нешто да поједемо – почиње исповест овај мио и добар дечак.
Када смо га увели у оближњи трговински ланац, није претеривао у жељама. Бирао је најјефтинији хлеб и млеко, тражио је најјефтиније и најмање паковање ђачких паштета.
– Ово је сјајно, имаћемо да једемо три дана – пресрећан је био овај дечак.
Према његовим речима, његова породица и он живе у Овчи, у изнајмљеној соби коју плаћају 5.000 динара, исто онолико колико износи и социјална помоћ коју примају. Зоран каже да су поднели захтев социјалној служби да им се додели било какав кров над главом, али да још нема ни трага од решења.
На питање да ли има сто за учење, рачунар и књиге, Зоран се постидео, погледао у земљу и једва изустио:
– Хвала, не треба ми ништа, само нам је храна потребна. Ми се боримо да преживимо, ништа нам друго не треба. Мајка ради по цео дан, а ја јој помажем – прича Зоран, и стидљиво напомиње да и даље иде у школу.
Касирке у продавници у Чика Љубиној већ га познају, и кажу за Телеграф да је он питомо и племенито дете, које се грчевито бори за своје парче хлеба и које безгранично брине о своје две сестре.
– Знамо Зорана, дође овде често, увек бира најјефтиније ствари, углавном су то хлеб и млеко, а скоро никада не дозвољава да му се купе слаткиши, јер му је битна храна за његове сестре и њега, о слаткишима ни не помишља – каже за Телеграф касирка М. Ђ. (32) из Београда.
У тренутку док смо се растајали од овог малог јунака, пришао му је један човек назвавши га по имену, и позвао га да иде с њим у продавницу.
– Зоки је душа од детета, није преварант, бори се, млад је, иде у школу и брине о својој породици. Кад год га сретнем, с великим задовољством му купим храну, јер ништа друго не жели да му се купи – каже Милан Илић (53).
Уколико сте у могућности, а налетите на малог Зокија, помозите му. Клинац то заслужује.
