Србија рекордер у Европи по броју телевизијских станица, борба за део рекламног колача све оштрија. Многе, нарочито локалне станице, на ивици су понора, па ипак и даље се отварају нове
КАКО је све мање пара и реклама које телевизије у Србији могу да разделе, њихова борба за удео у тржишту је све оштрија. За око 90 милиона евра, колико оглашивачи годишње потроше на ТВ рекламе, утркује се шест националних, 28 регионалних, 81 локални емитер и чак 129 кабловских телевизија. Како свако од њих жели што веће парче оглашивачког колача, све су чешће приче о намештању рејтинга и гледаности, од којих зависи коју станицу и емисију ће компаније изабрати да се огласе.
На „Јутјубу“ се ове недеље чак појавио и филм о намештању рејтинга телевизија, у коме се оптужује „АГБ Нилсен“, једина агенција која се у Србији бави овим послом. Помињу се и хапшења у Турској пре две године, када су наводно откривене малверзације у мерењу гледаности тамошњег „АГБ Нилсена“. Филм је експресно нестао са интернета, а о томе колико има истине у „штимовању“ резултата телевизије нису вољне отворено да говоре. Али да сумње постоје говори и то што су две националне телевизије од једне међународне агенције затражиле проверу рада „АГБ Нилсена“ у Србији.
– Истина је да су две телевизије тражиле одит, али то није ништа неуобичајено и рађено је и раније – објашњава Дарко Броћић, директор „АГБ Нилсена“ у Србији. – А филм који говори о намештању рејтинга је пун лажи и због тога смо поднели пријаву тужилаштву. Надамо се да ће утврдити ко су аутори, као и да ће они одговарати пред законом.
Да је трговина рејтинзима могућа, потврђује проф. др Раде Вељановски са Факултета политичких наука. Он објашњава да увек постоји могућност манипулације. Ако се, на пример, мери гледаност у Београду, па пиплметре поставе на периферију и када их поставе у центар града – резултати о томе шта Београд гледа били би сасвим различити. А у складу са тим и то на којој телевизији ће компаније потрошити свој маркетиншки буџет.
– Сви актери у медијској продукцији покушавају да се докопају што већих прихода. Сасвим је могуће да постоје договори са истраживачким агенцијама да се фингирају и намештају рејтинзи, али ја о томе немам конкретне индикаторе – каже Вељановски и додаје да су такве афере откриване и у демократским друштвима много напреднијим од нашег.
Зато је, према његовом мишљењу, важно да у земљи са толиким бројем медија буде и више од једне агенције која се бави мерењем гледаности. Укрштање података из два или три извора, сматра наш саговорник, дало би поуздане податке.
Колики део се троши на интернет маркетинг? (Фото Новости)
А српско телевизијско тржиште само је себи противречно. Док са једне стране огроман број, посебно локалних телевизија, стоји на ивици финансијског понора, с друге стране, добијају конкуренцију у новим каналима. Месецима се за националну фреквенцију бори ТВ Нова, а у међувремену је почела емитовање програма путем кабловске ТВ. Најављен је и локални Канал 3, као и кабловска Н1, иза које стоји моћни „Јунајтид груп“.
Иако нам је Савет Европе још 2006. године препоручио да је Србији довољан један јавни сервис и две националне телевизије, тај број је још у старту премашен.
– Телевизија не може да буде ни мање, ни више од онога што се њиховим власницима исплати – коментарише Горан Караџић, заменик председника Савета Републичке радиодифузне агенције. – Када пређемо на дигитални сигнал, можда ће их бити још и више. Огроман је број кабловских телевизија, али делом и због тога што су њихови трошкови далеко мањи него код оних за земаљским емитовањем. Такса коју плаћају РРА, тј. држави, износи само пет одсто износа који издвајају емитери са земаљским емитовањем.
Национални емитери годишњу таксу плаћају по 60 милиона динара, док је максималан износ за кабловског емитера три милиона, ако има покривеност у целој земљи. Како је око 60 одсто Србије покривено „каблом“, нико не плаћа овај максимални износ.
Али и поред великих трошкова, све мањег маркетиншког колача последњих година, и све већег удела буџета оглашивача који одлази на интернет рекламе, Србија је и даље европски рекордер по броју телевизија. А држимо и други неславни рекорд – по времену које проведемо „заковани“ за ТВ екран.
“ПИНК“ УМЕСТО СРБИЈИ, ПЛАЋА БиХ
Вест да „Пинк“ више нема дозволу РРА за својих 68 канала збунила је неке гледаоце, јер нису приметили ни секунд у прекиду програма ружичасте медијске империје. То ће осетити једино буџет Републике Србије, јер су „одјавили“ дозволе у Србији, а добили их у Босни.
– Они се сада емитују на каблу као телевизија из БиХ, а дозволу за емитовање плаћају у тој државу, где су надокнаде вишеструко мање него у Србији – каже Горан Караџић.
Поређења ради, национална фреквенција у Србији кошта годишње пола милиона евра, а у БиХ свега 43.000 евра.
МАРАТОНСКЕ РЕКЛАМЕ
Цене реклама неколико пута су ниже на кабловским телевизијама. Секунд огласа у ударним терминима националних телевизија кошта до 18.000 динара. И док јавни сервиси морају да поштују максималних шест минута огласа у сваком сату програма, а комерцијалне су лимитиране на 12 минута по сату, кабловске телевизије пуштају све што оглашивачи плате. За њих не важе строга правила РРА, због којих су у претходним годинама предате стотине тужби против телевизија са земаљским приказивањем
Извор: ћириличне Новости
