Регион

Душан Пророковић: Црна Гора на путу нестанка

Crna_Gora_-_Etnicki_sastav_po_opstinama_2011_1

Са садашње временске дистанце, шест година касније, може се и закључити како је осамостаљивање Црне Горе било средство, а не циљ утицајних спољних фактора.

Ширење антисрпске хистерије само је помогло у свему! И док се агилно црногорско руководство приљежно ангажовало на преумљивању српског становништва у Црној Гори, као и на контролисаном дистанцирању од Србије, неки други процеси одвијали су се у и око Црне Горе! Лукаве лисице су месо носиле…

А оно, што је у принципу било и познато свим мало боље упућеним хроничарима политичких прилика на Балкану, сада излази и пред очи шире јавности.

Тек, пред председничке изборе у Црној Гори огласили су се велечасни Муамер Зукорлић са севера и Васељ Сиништај са југа. Муамер Зукорлић подсећа на споразум, потписан у предвечерје референдума 2006. године, којим се црногорско руководство обавезује да ће омогућити стварање прекограничног региона, односно „уједињеног Санџака“!

Занимљиво би било чути и наставак приче велечасног Зукорлића о томе ко је и када из Београда гарантовао примену једног оваквог споразума. Јер, ако се ради о прекограничној сарадњи, ваљда се о свему питају и институције Републике Србије! Што се Сиништаја тиче, он подсећа на стару причу о референдуму и одвајању већински албанске општине Тузи од Подгорице!

Због осетљивог географског положаја Тузија, ово је много више за Подгорицу од пуког преправљања граница локалне самоуправе. Све су прилике да би овако формирана општина имала капацитет да постане ново Арачиново! О томе да постоји дуг према Албанцима, који су својски помогли референдум, нешто је недавно говорио и Насер Кељменди,како га медији представљају, један од највећих нарко-босова у овом делу Европе, а свакако један од најбогатијих људи на Балкану: „негдје смо лобирали, негдје организовали превоз…

Нисам потрошио велики новац за кампању нити је то неко од мене тражио. Осјећао сам моралну и материјалну обавезу према Црној Гори“, прокоментарисао је Кељменди. Веровање како ће се сав дуг према Албанцима регулисати даљим договорима између самог Кељмендија и представника црногорских власти (а посредством водећих људи црногорске Агенције за националну безбједност), ваљда се у потпуности распршило после хапшења Кељмендија. Јемац је у притвору, са малим шансама да буде ослобођен, а дуге је остао и некако се мора намирити!

Отварање нових поглавља (или отварање старих, али привремено замрзнутих) у унутрашњој политици Црне Горе, заправо упозоравају на већ изнету тврдњу: западна подршка осамостаљивању Црне Горе је била само средство! Одричући се свих веза са српством и Србијом, Црна Гора се вероватно отиснула у тихо нестајање. Нови-стари субимперијални геополитички играч на Балкану-Турска, уз помоћ атлантистичких центара моћи улази у фазу енергичног заокруживања сопствених геостратешких интереса на Балкану.

Што се атлантистичких центара моћи тиче: то је цена коју плаћају зарад турске подршке њиховим акцијама на Блиском истоку! Што се саме Турске тиче: у плановима неоосманиста Балкану се посвећује много већа пажња него што је објективно заслужује; углавном, Балкан се позиционира као место где ће нова турска геополитичка доктрина добити своју пуну потврду или доживети фијаско који ће онда оставити крупне последице на унутрашњем плану.

А кључни савезници неоосманизма у „нашем региону“ су Албанци (можда је тачније рећи албанске Геге, али је и то само делимично тачно и важило је као правило до пре пола деценије) и муслимани-Бошњаци! Стога текући притисак са севера и југа на Подгорицу може бити и да је координиран. А чак и ако није, сасвим је добра показна вежба шта ће снаћи Подгорицу у деценијама пред нама.

Са северне стране, тамо где велечасни Зукорлић говори о прекограничној сарадњи и „уједињеном Санџаку“ пролази давно пројектована стратешка комуникација „Зетра“, што је акроним од „Зелена трансверзала“, која се протеже старим Босанским путем од Цариграда до Сарајева, па даље западно ка Бихаћу. Са јужне стране, албански фактор, сасвим непропоционално својој бројности и економској снази, добијањем општине Тузи може надзирати стратешки саобраћајни коридор и главни град!

О томе шта би се све још могло десити са ЦГ услед изненадног салбљења утицаја САД на Балкану, услед стратешке пренапрегнутности и криза у другим деловима света, те могућег пактирања неоосманизма и немачког, средњеевропског континентализма (што уводи у игру и амбициозне хрватске планове ка ЦГ), не треба пуно трошити речи. Ионако је превише мастила потрошено на такве анализе. А рађене су управо зато, што је низ ствари указивао претходних година да се нешто слично може десити. У том контексту и „јавне излете“ Зукорлића и Сиништаја треба схватити само као почетак, припрему терена за даље наступе.

Маневарски простор за Мила Ђукановића је ионако све ужи. Уколико настави постојећим путем, заправо, његов излаз се своди на само једно решење: што је могуће бржи улазак у НАТО! Ако је то уопште излаз! Улазак у НАТО би зацементирао судбину Црне Горе, с обзиром да се од стране атлантизма рачуна на ову војну алијансу као на кључно средство у будућим геополитичким прегруписавањима у ширем региону Великог блиског истока. Такође, улазак у НАТО вероватно би био и крај Ђукановићеве политичке каријере. У том случају, он ће више представљати сметњу, а мање решење у Црној Гори. У крајњој линији, уласком у НАТО би Црна Гора могла купити још неко време, али не и одложити неповољно решење.

Током референдумске 2006. године, могло се чути са разних страна како би Србија требало да подржи осамостаљивање Црне Горе, да се овај процес учини контролисаним и што безболнијим. На први поглед гледано, било је и те какве логике у овим ставовима. Договорним разлазом могли су се сачувати добри односи, вероватно и неке заједничке институције, лакше бранити одређени српски интереси.

Међутим, све ово делује логично само док се у целу рачуницу не укључе интереси и циљеви низа спољних фактора-и оних из белог света, и ових комшијских! Како ствари стоје, и пре него што је било ко очекивао, показаће се да је покушај одбране заједничке државе био уједно и покушај одбране Црне Горе у њеним садашњим границама. Исто као што ће се врло брзо показати, да Црна Гора има само два искрена пријатеља-Србију и Јадранско море! Само, тада ће вероватно бити касно, и за Србију и за Црну Гору, а и јадранску обалу ће контролисати неко други. Цела игра око осамостаљивања Црне Горе је била много опаснија и са далекосежнијим последицама него што су то замишљали локални политичари. Рачуни за наплату почели су да стижу. А прилично су високи!

(slobodanjovanovic.org)

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *