Академик и угледни слависта Предраг Пипер о нашој самосвести, односу према српском језику, писму и идентитету. Ако не водимо језичку и културну политику у нашем интересу, водиће нам је неко други.
ВЕК и по дели нас од тренутка када је Друштво српске словесности донело одлуку о неопходности израде Енциклопедије наука и усвојило план рада на тој српској „књизи над књигама“. Сан тадашњих српских интелектуалаца ни данас није сасвим досањан.
У Матици српској у Новом Саду, ових дана промовисана је трећа књига другог тома Српске енциклопедије, вишегодишњег националног подухвата Матице, САНУ и Завода за уџбенике. Према плану, енциклопедија би требало да буде заокружена у наредних двадесетак година. Јер, није то обична књига. Она је ослонац нама и будућим нараштајима у развијању језичке, националне, историјске, политичке и духовне самосвести и чувању нашег идентитета.
– Недостаје нам још 14 планираних књига, а да би те књиге биле квалитетно написане и објављене, била би потребна још већа друштвена, али и стручна подршка – каже у интервјуу „Новостима“ др Предраг Пипер, један од наших најугледнијих лингвиста и слависта и потпредседник уређивачког одбора Српске енциклопедије.
* У чему би се огледала та подршка?
– Друштвена подршка огледала би се пре свега у потпуној и редовној примени Закона о Српској енциклопедији. И стручна подршка би могла бити још већа. Корисна би, на пример, била развијенија енциклопедистичка критика у оквиру које би се стручно, добронамерно и конструктивно предлагала решења која би рад на овој енциклопедији, али и на другим енциклопедистичким и сродним подухватима, учинила још бољим. Делим мишљење оних који сматрају да је част писати за Српску енциклопедију, али имам утисак да не приступају сви том послу с једнаким ентузијазмом. Ипак, круг сарадника Српске енциклопедије стално се проширује, што се, уосталом, могло и очекивати.
Предраг Пипер
НОВОСАДСКИ ДОГОВОР * КОЛИКО је штете српском језику донео Новосадски договор из 1954?
– Било би боље и природније да је српском језику допуштено да се стално развија као српски. Новосадски договор једни су, изгледа, потписали неискрено, други невоно, а трећи су можда веровали да чине добру ствар. Данас је лако бити са закашњењем храбар и пребацивати потписницима Новосадског договора опортунизам, али то није коректно. Ко је у оно време смео да одбије нешто што је смишљено у државном и партијском врху? Изгледа да тако смелих људи није било међу онима од којих је затражено да договор потпишу, а ако би их било, вероватно би прошли као незнани јунаци, али такви којима се ни гроб не зна.
* Промоцији Енциклопедије у Матици српској присуствовао је и председник Томислав Николић. Очекујете ли да држава убудуће посвети већу пажњу националним капиталним делима?
– Да, веома се надам већој подршци државе изради Српске енциклопедије. Охрабрује то што су тај пројекат подржали и председник Републике Србије и министар за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије.
*За завршетак СЕ предвиђен је рок од две деценије. Може ли се њен завршетак убрзати?
– Енциклопедије се обично пишу у установама типа лексикографских завода, у којима ради неколико десетина врсних стручњака. Српска енциклопедија је пројекат Матице српске, САНУ и Завода за уџбенике, али на том пројекту је само неколико стално запослених млађих стручњака, чија примања зависе од редовности пристизања средстава која треба да се обезбеђују буџетски, на основу Закона о Српској енциклопедији. Сви уредници и сарадници Српске енциклопедије раде на том пројекту хонорарно. У финансирању Српске енциклопедије било је и прекида и застоја. Ако би се Закон о Српској енциклопедији у потпуности примењивао, без застоја, темпо израде свакако би био бржи уз исти или виши квалитет. Квалитет нам ипак увек мора бити важнији од брзине рада.
* Како видите наш однос према сопственом језику?
– Историја српског језика није текла само једним током, нити само у једном смеру, нити само под једним називом, али је српски језик сачувао и свој идентитет, као јединство суштински истог у времену, и свој интегритет, као јединство суштински истог у простору и друштву. Обавеза свих којима је српски матерњи језик, јесте неговање српског језика и подстицање свега најбољег у њему. Негујући језик, узрастамо у њему, а и он у нама. Речју је створен свет, па је и човеку дато да речју изражава своје стваралачке могућности, колико је за то способан и колико је тога достојан.
* Шта би се Србима требало још догодити, па да почну да брину, цене и чувају свој језик попут Француза и других европских нација?
– Пролазили су и други народи кроз сличне невоље, па су неки ипак налазили добра решења и опорављали су се од опште раслабљености. Сигурно би се од њих могло нешто научити, ако нам се данас као држави уопште дозвољава да тражимо излаз из стања у којемо смо сада. Можда некоме, ради баланса снага на Балкану и нечијих глобалних геостратешких интереса, одговора да будемо овакви какви смо сада, или још мањи и слабији. Ако не водимо језичку и културну политику која је у нашем интересу, водиће нам је неко други. Ослабљене народе лакше је потчинити и асимиловати. Поштовање српског језика и ћириличког писма за Србе треба да буде, и за многе јесте, израз националног и личног самопоштовања.
* У чему је спас?
– Не мислим да је спас у економским и политичким реформама којима бисмо све више личили на своје тлачитеље, него пре свега у преиспитивању система вредности. Ако се већина народа окупи око правих вредности и чврсто се за њих заложи и интелектуално, и емотивно и оперативно, потребна решења ће се наћи. Без посвећености се ништа велико не може постићи. Уосталом, свако од нас пре него што потражи кривце у другима, може се запитати да ли је учинио све што може, а пошто вероватно није, да почне од себе, барем од развијања сопствене добронамерности.
* Како то раде други народи?
– И Срби, поред свих својих квалитета, имају шта да уче од других народа, од Јапанаца до, на пример, Јевреја, Грка, Руса итд., поготову од Руса, који су нам ближи од многих других по много чему, а пре свега по преовлађујућем погледу на свет и систему вредности. У Русији постоји јасан програм вођења језичке политике, који је институционализован, који се заснива на одговарајућем језичком законодавству, научној и дидактичкој литератури као и на образованим кадровима, и који, што је најважније, успешно функционише. Ни тамо није све идеално, али су њихова искуства у вођењу језичке политике несумњиво доста успешна.
* Аутор и коаутор сте неколико универзитетских уџбеника и уџбеника за основце и средњошколце. Шта то „шкрипи“ у нашем образовном систему, те нам младе генерације одликују врло скромно опште знање и недовољно познавање матерњег језика?
– Очигледно је да је нешто труло у темељима садашњег образовног система. Да ли је то последица несолидно изведене реформе или је систем с намером тако постављен, о томе сада не могу судити, али је свакоме јасно да постајемо народ са све скромнијим општим образовањем и, поготову, васпитањем, а таквим се народом лакше манипулише. Најбољих ће тако бити све мање, јер некима неће бити ни дата прилика да се развију, а други ће отићи тамо где мисле да ће им бити боље. Тај процес је одавно почео. С друге стране, привилегија мог, професорског позива јесте у томе што се свакодневно уверавам да долазе у таласима нове даровите генерације, које могу бити успешне у развијању правих вредности упркос свему на шта се сад жалимо.
* Јесмо ли више добили или изгубили хватањем у „болоњско коло“?
– И да није било реформе универзитета, која се тако зове, неке реформе би свакако било јер су промене биле потребне. Ова реформа има и добре и лоше стране, више ове друге. Жалим за многим вредностима универзитетске традиције у Србији, које смо овом реформом непотребно и брзоплето одбацили.
* Да ли би реформу требало започети од назива универзитета?
– Требало би. Многи универзитети у Европи носе називе по световним и духовним личностима које су посебно значајне у културној историји средине којој универзитет припада, као узори који надахњују. Универзитет у Београду требало би да се зове Универзитет Светог Саве, првог српског архиепископа, утемељивача самосталности Српске православне цркве и једног од утемељивача српске државе, дипломатије, права, здравственог система, утемељивача српске просвете и лепе књижевности. Као што у Немачкој један од најпознатијих универзитета носи име Мартина Лутера, у Шкотској Св. Андреја, у Енглеској Свете Тројице, у Бугарској Св. Климента Охридског, у Македонији Св. Кирила и Методија и тако даље, па на њима студирају и предају припадници различитих конфесија, агностици и атеисти, тако, и још више, има основа да се Универзитет у Београду назове Универзитет Светог Саве. Светли ликови великих људи могу имати необично јаку васпитну функцију, што је увек, а поготову сада, насушно потребно.
* Шта би држава и надлежна министарства требало да ураде на побољшању образовног система и на заштити српског језика и ћирилице?
– Пре свега, да не крше чл. 10 Устава Републике Србије. Ако нека држава не поштује у потпуности свој устав, ту престаје сваки разговор о правној држави, демократији, правима човека итд.
* Шта је Србији од Косова и Метохије остало?
– Ко не носи у себи Косово и Метохију, не заслужује да га има ни у својој држави. Зато Косово и Метохију треба имати, пре свега, у себи. Срби су неколико векова опстајали и опстали без државе захваљујући јаком верском, етничком, језичком, историјском самопоштовању. У темељу тог осећања су и православно хришћанство, и Свети Сава, и Свети кнез Лазар, и назив народа, и назив земље, и назив језика, и српска ћирилица, и Косово и Метохија, и Његош, и Карађорђе, и Јевросима мајка, и Никола Тесла… све се не може ставити у једну реченицу – онолико колико заслужујемо да их имамо као најбољи део себе. Иако изгледа парадоксално, у времену када смо били без државе, били смо у погледу чврстине идентитета компактнији него данас. Упоредо са стварањем нове српске државе почео је, нажалост, процес растакања појединих компоненти етничке самобитности, што сада угрожава и саме темеље државе. Као код сваке болести, деструктивни утицаји који су долазили споља све више су придобијали за подршку саморазарајуће чиниоце изнутра.
* Да ли приближавање Србије ЕУ, истовремено значи и удаљавање од Русије?
– Разумно приближавање Србије земљама ЕУ схваћено као сарадња без условљавања не мора значити удаљавање од Русије.
РУСИЈА СЕСТРА, А НЕ БРАТ *
ДА ли је Русија, историјски гледано, била наш ослонац и можемо ли се у овом тешком времену поуздати у њу, као у старијег брата, како ми то волимо да кажемо?
– И Србија и Русија су именице женског рода. Не знам ко је смислио израз старији брат за Русију у односу на Србију, али очигледно то није добро смишљено. Узгред, први значајнији културни утицаји Источним Словенима су стигли од Јужних Словена, а не обратно. Али та врста надгорњавања о томе ко је старији нема смисла. Русија је често била ослонац српском народу, посебно у одбрани вере, културе и територије, и никад нас није војно напала, нити је била члан неког војног савеза против Србије. Србија није имала поузданијег савезника од Русије мада у српско-руским односима није баш све ишло лако и глатко.
Извор: ћириличне Вечерње новости/Јованка Симић
