Уколико дође да отцепљења Шкотске, биће то симбол европске дезинтеграције и последица деценијског деструктивног деловања
Амбиција, како сада изгледа, довољне већине Шкотланђана да се отцепе од Велике Британије све више постаје и европско, а не само британско питање. Јер, иако се то, правно гледано, не би могло доследно сматрати сепаратизмом јер је Уједињено Краљевство (УК) специфична федерација са утврђеним правилима у самом њеном настанку, евентуална независност Шкотске ће ипак симболизовати време сепаратизма и дезинтеграције у коме Европа живи још од распада бивше Југославије.
Поред оних у Лондону који примају плату да буду забринути за судбину Краљевства, Велику Британију углавном бране и они због којих Шкотска и жели да се осамостали. Најбизарнија одбрана, готово у форми претње, је стигла од председника Европске комисије Жозеа Мануела Бароза. У интервјуу Би-Би-Сију (ББЦ) Барозо каже да ће бити готово немогуће да Шкотска као независна земља постане чланица Европске уније (ЕУ). Зашто? Барозо каже зато што би било готово немогуће да нека држава која се отцепила од неке чланице ЕУ постане члан те интеграције. Јер, упозорава Барозо, за пријем нове земље треба да се сложе све чланице ЕУ, а ваљда, сугерише он, преостала Велика Британија никада не би прихватила Шкотску. Још је бизарније то што Барозо наводи пример Шпаније, која није признала Косово. Да ли то значи да Косово никада неће бити у ЕУ? Па како је онда Европска комисија на чијем челу је Барозо потписала Споразум о стабилизацији и придруживању са Косовом и зашто је један од услова Србији у њеној европској амбицији да не омета европски пут Косова. Уз то, он брани Велику Британију од Шкотске, земљу која ће за две до три године имати референдум о сопственом останку у ЕУ, па би се пре могло десити да независна Шкотска, због свог стратешког положаја, буде једина нада Брисела на Британским острвима. Истовремено, Европска комисија Жозеа Бароза је постала шампион разарања „непослушних“ земаља и сепаратизма и на сепаратистичке покрете широм света троши милијарде евра. Мало је вероватно да ће толико лицемерје водећег бриселског бирократе уплашити Шкотланђане, а још мање да Шкоти воде рачуна о ономе шта каже Барозо. Напротив, то може само да их охрабри у њиховим намерама.
ТРИ ВЕКА УНИЈЕ
Прво би требало подсетити како је Шкотска уопште доспела у унију са Енглеском и осталим британским земљама. Унија је створена 1707. године а у обостраном интересу и Шкота и Енглеза. Енглеска је вековима ратовала против Шкотске у намери да је освоји, али никада није успела. Дошло је, међутим, време када су се интереси поклопили и створена је заједничка држава, и то уговором који јасно прецизира услове и обавезе. Тада је створена Велика Британија као једно краљевство а готово стотину година касније, 1800, створено је Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске. Енглези су силом прво освојили Велс а потом мале ирске кнежевине на Ирском острву, али Шкотску нису никада могли да освоје. Само Шкотска има правно ваљан уговор о унији. За пристанак Шкота на унију са Енглеском, тврде историчари, кључно је било освајање Америке. Шкоти су у Америку дошли пре Енглеза, али нису имали великог успеха, па су, суочени са изазовима богатства тог континента, схватили да не могу сами. У Шкотској се тада размишљало и о унији са Француском. Истовремено, Енглези су у истој, америчкој амбицији разумели да су им потребни јаки и храбри војници, а то су управо Шкоти. Уз то, наступало је ново време, касније означено као капитализам, па су елите обеју нација процениле да им је боље и лакше да буду заједно.
Сада, после више од три века, Шкотска жели независност. Због уговорног односа, од самог почетка њена амбиција се правно и не би могла сасвим тумачити као директни сепаратизам и нико и не спори то право. Велика Британија нема писани устав и Уговор о унији је једини правно важећи документ када је реч о Шкотској. Правно да али ипак отцепљење је у основи сепаратизам. Далеко је, међутим, важније зашто сада, после толико времена, Шкоти не желе да буду део Велике Британије. Сепаратистичких амбиција и национализма је било од првог дана уније са Енглеском, „љубав“ између Шкота и Енглеза никада није заживела и антагонизам, понекад и мржња, су једина константа. Суверенистички покрет је, међутим, постајао све јачи масовнији током последње три деценије, од времена Маргарет Тачер, када је централна британска влада кренула у неку врсту капиталистичке контрареволуције, у укидања социјалних и политичких решења насталих на историјском искуству Велике Британије и Европе. Треба подсетити да је пре доласка Маргарет Тачер и контрареволиције, касније назване неолиберални модел, 1979. године у Шкотској био референдум о већим овлашћењима унутар федерације, али није нуспео, било је другачије расположење већине. Али дошло је време нестанка „капитализма са људским лицем“, кога је заменио сурови неолиберални модел са масовним приватизацијама, гашењем фабрика и уништавањем било какве производне привреде, што је истовремено растакало традиционално солидарно шкотско друштво. Шкотска је традиционално радничка земља, али фабрике су гашене и некада весели раднички Глазгов је постао једно од тужнијих места. Истовремено, политика централне владе у Лондону је постајала све агресивнија, новац се расипао по светским ратним пољима. Ратничка политика владе у Лондону није имала и нема подршку Шкотске, чији грађани чине већину у оружаним снагама Британије јер, поред ратничке традиције, осиромашене радничке породице масовно шаљу своје синове у професионалне војнике који се потом кући враћају у мртвачким ковчезима. На све то Шкотска, као млађи партнер у унији, није могла да утиче и временом је расло расположење да је отцепљење једини начин да Шкоти не учествују у тој укупној несрећи.
БЛЕРОВ ДОПРИНОС
Кључни догађај је био долазак Тонија Блера, човека ирско-шкотског порекла, на чело Лабуристичке партије који је уочи избора 1997. године Шкотској обећао деволуцију, максималну децентрализацију и пренос овлашћења на будући шкотски парламент. Шкоти су прихватили понуду и масовно гласали за Лабуристичку партију, конзерватици на тим изборима нису добили ни једног посланика у Шкотској. Годину дана касније је, да би форма била испуњена, одржан и референдум са масовном подршком. Потом је по први пут формиран шкотски парламент, први од 1707. године, када је формирана Велика Британија, а касније и влада. Права држава. На шкотску локалну власт су пренесена скоро сва овлашћења, укључујући и фискална и Шкотска има једино заједничко са Уједињеним Краљевством спољну и политику одбране. Шкотска у новим околностима, изузев те две политичке обавезе према Лондону, је уствари потпуно засебна држава. Она има засебан правни систем, енглески закони тамо не важе, има другачије устројство образовања преузето из Француске, и здравствене заштите. Све је другачије али, што је најважније, то је легално, то је институционално.
Формирање засебних институција је само охрабрило сепаратизам и реално наметнуло питање смисла останка унутар Уједињеног Краљевства. Пошто ионако унутар себе функционише самостално Шкотска је почела да има само штету од политике централне владе у Лондону. Другим речима, актуелни сепаратизам је суштински последица системских решења насталих на дневнополитичкој основи, на дневној предизборној калулацији, недовољно промишљеној и без икакве бриге за последице по државне интересе. Додуше, то је ментални склоп такозване британске левице, окупљене у Лабуристичкој партији. То је онај исти ментални склоп који је пресудно утицао на креирање Устава бивше Југославије из 1974. године, који је институционално разградио земљу а национализми су дошли касније. Мало је познато да се у то време у Лондону годинама лечио аутор тог Устава Едвард Кардељ и између две терапије углавном се дружио са тадашњим лидерима лабуриста, који су очигледно имали велики утицај. Из тог историјског угла гледано, и не чуди перспектива отцепљења Шкотске.
У Шкотској није, дакле, реч само о национализму него пре свега о системским решењима и политици који води ка разградњи. Новонасталу ситуацију је најбоље разумела Шкотска национална партија (СНП), која има већинску подршку гласача и која је већ осам година на власти у Единбургу. Иако у свом програму СНП од почетка има амбицију независности, масовну подршку гласача није добила само због тога него пре свега на основу свог политичког опредељења. Та се партија залаже за хумано друштво темељено на солидарности, противи се политици силе и свим тим неолибералним суровостима. У постојећим околностима, верује се, нема наде да ће централна британска влада променити свој политички курс. Та се партија и њен лидер Алекс Салмонд, на пример, најгласније и најодлучније у централном Парламенту у Лондону противила бомбардовању Србије 1999. и каснијим инвазијама на Авганистан и Ирак. СНП, међутим, верује да се њена визија очувања шкотске традиције и историјског искуства у овом времену може обезбедити само отцепљењем од Велике Британије. И то уверење, како сада изгледа, дели већина Шкота. Референдум о независности Шкотске је предвиђен за 18. септембар ове године. Према плану, Шкотска би, као независна земља, задржала краљевску круну из Лондона, краљица Елизабета ИИ би и даље била шкотски суверен. То је у духу историјског наслеђа. Скоро стотину година пре стварања уније 1707. године Шкотска и Енглеска су биле одвојене, независне земље, али су имале исту круну, краљ је био исти. То се десило после смрти енглеске краљице Елизабете И, која није имала деце, па су енглески престо наследили њени најближи рођаци, који су били шкотска краљевска кућа. Уз то, актуелна краљевска породица, која је немачког порекла, припада и лози те шкотске краљевске куће, она нема енглеске крви, па је сасвим природно да буде на шкотском трону.
МОЖЕ ЛИ ШКОТСКА САМА?
Али још увек, наравно, није сасвим извесно шта ће се десити на референдуму, а, ако се покаже довољна подршка, Шкотска планира да пуну независност прогласи 2016. године а у међувремену да се обаве технички послови раздруживања. То у основи и неће бити велики посао јер Шкотска већ у највећој мери засебно функционише мада остаје проблем људских веза. Да ли Шкотска може да преживи самостално? Шкотска има око пет милиона становника, али и трећину територије Велике Британије. Неолиберални модел је у великој мери уништио њену привреду, а инвестиција годинама готово да и нема. Скоро да је, на пример, немогуће купити чувене шкотске џемпере јер их више нико не прави. У Шкотској још увек има крајева који немају струју, а о путној мрежи да се и не говори. Уз налазишта нафте и гаса у Северном мору, једине озбиљније привредне гране су виски и туризам. Та налазишта нафте и гаса нису великог капацитета јер су кључне локације у водама Норвешке. У Шкотској се, за разлику од Енглеске, не плаћа рецепт за лекове, све је бесплатно, а не постоји ни финансијска партиципација за студирање, и високо школовање је потпуно бесплатно, а у Енглеској студенти плаћају део трошкова школовања. Шкоти кажу да они не могу да наплаћују школовање јер су били прва земља на свету која је увела бесплатно школство и не желе да одустану од тог свог историјског достигнућа. Све то, наравно, кошта. Шкотска од централне владе у Лондону ипак добија значајне средства, око 20 одсто свог буџета. Али, упркос свему, већина Шкота верује да ће моћи да преживи.
Да ли Шкотска има ширу, међународну подршку за отцепљење. Занимљиво је да за сада једину праву подршку има из Америке. Америка, за коју се сматра да је најближи савезник Британије, изгледа активно ради на охрабрењу отцепљења Шкотске. Не би се, међутим, та подршкла могла свести само на моћни шкотску дијаспору у Америци него постоје ту и још неке калкулације не само против Британије него и, шире гледано, у афирмацији дезинтеграционих процеса у Европи.
Шта каже Енглеска? Енглези су у великој мери уморна нација и не примећује се неко узбуђење због евентуалног одласка Шкотске. Често се може чути како Енглези кажу: „Ми смо изгубили империју, па нека иде и Шкотска“. Уз то, постоји известан бес код Енглеза због решења које је увео Тони Блер. Наиме, у централном британском парламенту, према тим решењима, посланици из Шкотске имају право да одлучују о питањима везаним за Енглеску – о судбини Енглеске, дакле, а представници народа из Енглеске немају право да гласају када се ради о питањима везаним за Шкотску. У Енглеској живи 49 милиона, а у Шкотској пет милиона људи. То се у Енглеској доживљава као апсурд и дискриминација, па је и то један од изворишта не само беса него и незаинтересованости за Шкотску. За сада само централна британска влада јавно жели да остави утисак како се бори за одбрану целовитости Краљевства. Све се, међутим, своди на претње и упозорења а нема објашњења зашто би то било лоше за Британију и које су последице отцепљења Шкотске, па се стиче утисак да влада у Лондону нема аргумената, жеље а ни капацитета за тако велики изазов. Многе чуди да ни премијер Дејвид Камерон нема активнији однос према том проблему, ако ништа, а оно због тога што је и његова породица пореклом из Шкотске, и он је Шкот. Међу претњама из Лондона углавном доминирају економске уцене, па се тако тврди да влада неће дозволити да Шкотска остане у монетарној унији са остатком Британије. И то је донекле бесмислено јер Шкотска већ деценијама има своју локалну валуту, шкотску фунту, која важи само унутар Уједињеног Краљевства и има интерни курс са енглеском фунтом. У суштини, у случају отцепљења не би се ништа битније променило у односима шкотске и енглеске фунте.
Шкотска или Енглеска?
Уколико дође да отцепљења Шкотске, онда ће то бити изузетно важан догађај не само у британској него и у европској историји. Биће то, много више него распад бивше Југославије, симбол европске дезинтеграције и последица деценијског деструктивног деловања не само британских влада него и Европске уније као оличења деструкције историјског наслеђа.
Извор: ћирилични Нови Стандард/СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ
