’ОЋУ ДА КАЖЕМ
Мили Боже, ово морам рећи,
српски језик шљам би хтео сећи,
и то јавно, без икаквог стида,
гамад хоће да се српски кида.
Кажу, језик домислиће нови,
јер их српски кроз векове мори,
кликну Јадо: Вад’ те тајне справе,
српски мора остати без главе!
Скочи олош, Јаду моли, прати:
Де нам језик ти нови позлати,
те нас води у победе боље,
да се српски набија на коље.
Уста Јадо, смотру умну прави,
доктор Ђубро тад се њему јави:
Моја памет од оног је света,
нек’ одступи коме АМЕР смета.
Гледа Јадо Ђубру па га у строј врати,
а у строју олош, да човек поврати.
Тад закликта Јадо: Ја сам туђи слуга,
у бој, браћо моја, српски је без друга!
Подло ратни вихор на српски се креће,
Јадо чудна слова први у њег` меће.
Како које слово он у српски сади,
нека виша сила отуда га вади.
Јадо дрхти, кука, па призива ђавла,
место њега изасланик Авет му се јавља:
Ој, смрдежу гадни, издајничког рода,
па тај српски језик одвајкада хода.
Хода, Јадо губави, од кад србља има,
језик им је душа, мајка, отаџбина,
а писмо је њино к’о и име старо,
казаћу ти, Јадо, како је настало.
У почетку живом све бејаше реч,
од тад српски језик почео је тећ’,
милозвучно језди, лепотом се кити,
зато творце писма српског нећу крити.
Ћирилицу Методије са Ћирилом справи,
потом Мркаљ Саво с Азбуком се јави,
а најпосле Вук им ту реформу сврши.
А сада би олош Божије да руши!
Скочи Јадо, дрхти, хтео би да пита:
Сиктер! Врисну Авет: Ти си дете Тита!
А тај вам је тиранин да би себе скрив’о,
све од Срба от’о и земљу дарив’о.
И нацију приде и још другог тога,
тад из горе црне он отера Бога,
отер’о је морал и јунаштва пламен,
ал‘ пасијег гробља остави вам знамен.
Зато слушај, Јадо, шта ти је чињети,
мали доктор Ђубро пљувач ће ти бити,
изметом га храни к’о најумнијег свога,
тај ће србље пљуват‘ и лајат‘ на Бога.
А код Бога кад смо, ово нећу крити,
распоп ће ти владика за безбожне бити,
а задатак његов од сада је главни,
да подели народ српски, православни.
Док деоба траје и гором се сили,
референдум народу ти новцем омили,
па ће тада Еуропа престоље ти дати,
а тај нови језик матерњим ћеш звати.
Још и барјак један ти рашири нови,
Европи се клањај, шљам одасвуд зови,
тако савез прави, Арнауте грли
и Косово, Јадо, ти да признаш први.
И Бошњаке ваби, као браћу своју,
те градите заједничку историју, школу,
а кад празна школа уздигне се нова,
Лаж ћу тада послати да домисли слова.
Ако слово неко малоумно буде,
тад Хрвате зови да о свему суде,
јер они су латинске оњушили школе,
па сад неки лажу и од ђавла боље.
А тај српски језик што се дрчно бије,
остао је сам, нема фамилије,
јест да може руски из српског да вирне,
ал‘ без главе остаће кад га НАТО дирне.
Зато море продај, НАТО-вце насели,
нек` се крвав новац са мафијом дели,
а ти ренту узимај и слугане плати,
кад на српски крену, да га сваки блати.
Скочи Јадо, зину, Авет би да пита,
ал‘ она се наљути, па вриштећи сипа:
Договори с ђавлом задаћа су за те,
они ће те стално и свуда да прате.
Зато твоје није да се питаш ишта,
изроду си потребан да уз тебе блиста,
и да савез овај што се теби даје,
ти предводиш лично до Србије мале.
Јер у њојзи живи пуно твога рода,
то колона пета је из Титиног доба,
Е, рад‘ тога ђетиће што те верно следе,
шаљи у Београд да се с њима гледе.
И да списак један дотуре ти нови,
ко на каквој функцији у Србији стоји,
јер ко веран доушник удбашки је био,
тај ће за те радити како би то скрио.
Ма глупан си, Јадо, све ти морам рећи,
и у Босну мораш с ђетићима прећи,
јер и тамо језик српски тај постоји и
Херцеговином шири се, никог се не боји.
Зато ова тактика и за Српску важи
и у њојзи гамад од свог рода тражи,
а кад чују планове, стратегије ове,
они ће те пратити до победе нове.
И још ово, Јадо, имај при памети,
политика, судство, нек` ти је на мети,
јер међ‘ србљем има гамади, фукара,
што од писма, нације, дража им је пара.
Зато мито Србијом свуда нек’ се шири,
нек’ од њега тужилаштво, полиција живи,
а привреду, фабрике, спреми за тајкуне,
јер ће сваки, на миг, Србију да пљуне.
И министре владине и школство поткупи,
па са шљамом новинарским тад на језик лупи,
јер невладин сектор, што се тако зове,
за Азбуку већ је зашиљио коље.
А дружина она, што се САНУ зове,
неће бранит‘ ћирилицу, они је не воле,
јер Тито је њима све почасти дао,
зато им до писма баш и није стало.
А ти слику жртве сад о себи прави,
нек’ се српски народ и злочином бави,
а кад кривња о злу уђе им у душе,
лако ће “демократе” Србију да руше.
Ма, има сад, Јадо, зачкољица једна,
биографија твоја, шупља је и бедна,
домислит‘ је морам пре одсудног боја,
да к’о јунак стојиш испред сваког слова.
Ако неки језичар стане испред тебе,
педере позови нек’ се са њим гледе,
а “параду поноса” за празник прогласи,
па ће светски олош да те брани, спаси.
Скочи Јадо, дрхти, реч некако оте:
Ој, Авети умна, твоје ти лепоте,
по народа мога, са те Црне Горе,
неће да ме следи, већ би да ме море.
Шта са њима чињет‘, кукавна ми мати,
сваки јавно тражи да се српство врати,
и још дворе хоће да поруше моје,
овај “нови савез” и планове твоје.
Јекну Авет болно, па грмећи збори:
Частан Србин, Јадо, буни се и бори,
против лажи, неправде, па и власти неке,
агресор кад упадне, бије га са чеке.
А ти гњидо црна, кукавна ти мајка,
ниси дете славног Краљевића Марка,
већ отпадак, смеће, изрод испод неба,
којег само ђаво за вампира треба.
Ма, зови те бунџије у дворове своје,
нек у реду дуго мотре се и стоје,
те им лично тада ти издели плате,
па ће они, унизно, теби да се врате.
А кад лизну твоје те смрдљиве скуте,
сваки ће ти служит` за бојеве љуте.
Е, тад ноћу тајно на српски их шаљи,
који памет загуби, херојем га прави.
А на јавном месту име му помени,
и још орден јефтин дај његовој жени,
тада ће те светина престати да блати,
надајућ‘ се ордењу, џабалуку, плати.
Скочи Јадо чило, гусала се лати,
Авет грли, љуби, Еуропу злати:
Ој, Европо ратна, од неправде мати,
де у оков науку – Славистику баци.
Нек’ тамнује и нек` се не јавља,
три језика нова, ево, гамад справља,
правимо га сложно, као права браћа,
јер нас АМЕР убица подржава, плаћа.
Гуди Јадо, даље, Европи се хвали,
како српски језик гамад ће да пали,
и како ће престоље за будале дићи,
да му од’свуд може зло и ђаво прићи.
Ма, заћути Јадо! Авет се наљути,
па га нечим снажно по устима лупи:
Стратегија за те готова је моја,
остави се хвалисања, дохвати се боја!
Јекну тада Јадо к’о кукавна ’тица,
па дрхтавим гласом он Авет упита:
Да тај језик српски што по свету хода,
није нека сила, светиња од Бога?
Тад му Авет, опет, љутито узврати:
Вади перо, Јадо и тинте се лати,
те поведи олош васцелога рода,
нек’ Европи клечи, по сметљишту хода.
И нек’ занат европски изуче тај стари,
како курва бити, коју свако хвали…
Не запиткуј, Јадо, и не троши време,
логистику ратну ти имаш од мене.
Зато савез скупи, па ћеш у рат ићи,
јер тај српски мора међу мртве сићи,
а кад сиђе, Јадо, Србија ће пасти,
тада из ње можеш што пожелиш красти.
И без страха Јадо, слова хватај, треби,
свет са трибуналом наклоњен је теби,
а суднице хашке за србље се праве,
ту без писма остаће, истине и главе.
Ма, и ово, Јадо, теби морам рећи,
међу шљамом светским ти си понајвећи,
издајника таквог никад досад не би,
и мени је част што сам слуга теби.
Од радости Јадо на ноге поскочи,
следбенике сазива, у рат жели поћи,
све наказе живе пред Јаду тад сташе:
Ој, велики вођо, имаш срце наше!
Охрабри се Јадо, сва га воли марва,
тад муцајућ’ прозбори шта му Авет јавља:
Бошњо, Хрват, Шиптар, сви су наша браћа,
а за српски језик спремљена је даћа.
Слуша српски језик шта му олош спрема,
то га одмах врати у бивша времена,
говор, писмо, Азбука, имају чувара,
језик му се моли, небеса отвара.
А са неба глас се Светитеља чује:
Ово време злобно и честите трује,
искушење јесте дошло и до тебе,
оно само слабе може да заведе.
Зато се сабери, говор, речи, мази,
сваки уман Србин тебе ће да пази,
а олуја ова, прљава и тешка,
сама ће се разбити к’о ђавоља грешка.
Зато пусти гамад нек’ упразно лаје,
Бог је увек с тобом, Он ти снагу даје,
а даће и Свеце, заштитнике твоје,
који увек бране само српско што је!
Милосав Кнежевић Миле
Ова Поема је објављена у збирци родољубиве поезије:
“ГДЕ ЈЕ ИЗЛАЗ”, 2012.год. У Бањој Луци. У два издања.
Милосав Миле Кнежевић
Бањалучки сајам књига септембар 2012.године, штанд на којем је моја родољубива збирка поезије „ГДЕ ЈЕ ИЗЛАЗ“ промовисана, а на моју радост, убрзо доживјела и друго издање и штампана у 2000 примјерака, што је право изненађење(мало чудо), кад се зна да се у задњих двадесетак година књиге поезије штампају у стотињак, двеста, ретко у пет стотина примерака.
Извор: Милосав Миле Кнежевић
