Члан Савета за националну безбедност САД оценио да су преговори о подели територије били убедљиво најтежи и да су повремено личили на сцене из култног филма „Кум“.
Потписници преговора у Дејтону
Бањалука – Члан Савета за националну безбедност САД, генерал-пуковник Доналд Керик оценио је да су преговори о подели територије у америчкој бази Рајт Петерсон у Дејтону, 1995. године, били убедљиво најтежи и да су повремено личили на сцене из култног филма „Кум“, у којој преговарају две породице – „дон Слобо (Слободан Милошевић) и босански Срби и и дон Изи (Алија Изетбеговић)“.
Детаљне Керикове забелешке о маратонским преговорима у Дејтону су обелодање у неколико докумената америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА), настале су од 8. до 14. новембра 1995. године и са њих је ових дана скинута ознака тајности.
Керик, према писању „Гласа Српске“, почетак преговора у Дејтону описује као успостављање старих пријатељстава међу лидерима са простора бивше Југославије.
„Убрзо су почели разговори о Уставу, изборима и предлозима мапа. Стране настављају да причају међу собом и атмосфера се побољшава. Током вечери Алија Изетбеговић и Слободан Милошевић су збијали шале“, навео је Керик.
Он је оценио да су преговори о мапама, односно подели територије, били убедљиво најтежи јер су све стране одугвлачиле тај процец.
„Бошњаци су запели већ око прве тачке када се на столу нашла мапа коју је понудио ИФОР. Изненађујуће је било колико им је мало времена требало да се супротставе овој тачки“, записао је амерички генерал.
А, када су преговори, ипак, били настављени, Керик је записао да га је све подсећало на култну филмску трилогију Франсиса Форда Кополе.
„У сцени која је личила на ону из филма ‘Кум’, две фамилије, дон Слобо и босански Срби и дон Изи и његова делегација, имали су шесточасовни преговарачки маратон о мапи“, навео је Керик.
Заменик директора ЦИА Норман Шиндлер је у меморандум од 27. октобра 1996. године у једном документу записао да пуна имплементација Дејтонског споразума с циљем стварања мултиетничке државе по узору на предратну БиХ у којој би Муслимани, Срби и Хрвати заједно живели није могућа.
На насловној страни овог меморандума стоји белешка руком са нечитким и неразговетним потписом да је то „једна од најбољих ствари коју сам икад прочитао“ И да би „ова питања желео да расправи с њим“, не наводећи притом на кога мисли, али с обзиром на то да је наслов „Бела кућа“, врло је могуће да се односи на тадашњег предсједника САД Била Клинтона или на Сендија Бергера, његовог саветника за безбедност, чије име се такође наводи.
Бањалучке „Независне новине’ наводе да се у меморандуму налази неколико занимљивих ствари које бацају ново светло на постдејтонску БиХ. Примера ради, додаје се, меморандум истиче да Хрвати треба да добију свој ентитет.
„Могло би бити могуће створити трајну ‘мултиетничку државу’ ако би Срби, Хрвати и Бошњаци имали одвојене ентитете“, истиче се у меморандуму и то тако да, како пише, хрватски и бошњачки ентитети чине лабаву федерацију. Занимљива је, наводи се, забелешка да је такав развој догађаја „нешто што тренутно постоји као део имплементације Дејтона“.
Као један од изазова наводи се да Срби и Хрвати и даље настоје да се отцепе од БиХ, а да Муслимани јачају своје војне капацитете.
Као веома занимљиву забелешу, лист наводи и да поделе између руководства РС и Милошевића „међународној заједници пружају изванредну прилику“.
„Босански Срби можда мисле да би се евентуално ујединили са Србијом, али поделе њихових лидера елиминишу такву могућност барем у догледно време и повећавају њихову кооперативност са босанским централним властима, па макар у почетку у минималном обиму“, наводи се у извештају.
На самом почетку документа, наведено је да је аутор оптимиста у вези са будућношћу БиХ, упркос што је већина креатора политика у Вашингтону песимистична.
Меморандум, такође, открива поделе између различитих агенција. Повод за поделе је питање да ли СФОР, који је наследио ИФОР, треба да се укључи у део провизија Дејтонског споразума о повратку избеглица и слободи кретања.
„Сви схватају да би потпуна имплементација ових одредаба захтевала слање пуно већих војних снага од онога што је било ко у америчкој влади спреман да прихвати. Дебата се води о томе треба ли ове провизије напустити“, истиче се у меморандуму.
Након мисије Ричарда Холбрука половином јула 1996. године у БиХ, Радован Караджић је престао са јавним појављивањима, сведочи заменик директора ЦИА Джон Ганон пред Одбором за безбедност Америчког конгреса 23. јула 1996. године.
„Након мисије Дика (Ричарда) Холбрука прошле седмице, Караджић је 19. јула најавио да ће напустити позиције председника странке и власти и престати са јавним појављивањима. Са 22. јулом, од 19. јула ниједан медиј више није извештавао о Караджићу“, наводи се у документу.
Појашњава се да је за даљи развој БиХ било потребно искључити из јавног живота лица која се доводе у везу са ратним злочинима, која, упркос забранама из Дејтона, не желе да препусте своје позиције.
„Независне“, међутим, наводе да у пронађеним документима, ипак, не постоји доказ да је било ко Караджићу обећао имунитет од кривичног прогона, како је Караджић тврдио након траснефа у Хашки трибунал.
А у једном од поверљивих документа Холбрук је записао:
„Одлука да спасимо РС и не дозволимо војни пораз босанских Срба је најважнија коју смо донели“.
Извор: Новости
