У светлу садашњих дешавања у Босни и протеста подсетимо се како је Сарајево а и Босна изгледала пре 30 година. Делује нестварно да су се тад оджавале олимпијске игре. Ево неких од чињеница из тог времена.
Наш јунак: Јуре Франко
„Волимо Јурека више од бурека”, паролу која је осванула на Мому или Узеиру, једном од два највиша солитера у Сарајеву, јутро пошто је Јуре Франко освојио прву медаљу за Југославију на зимским олимпијским играма, упамтиле су све Сарајлије и њихови гости.
Било је то 15. фебруара 1984. године на XIV „белој олимпијади”, првој у некој од социјалистичких земаља и јединој дотад која је кандидовала град који сем добре воље својих житеља и великих природних могућности није имао ништа друго за организацију Игара. Ни један објекат, ни хотеле, ни искуство у организацији међународних такмичења у зимских спортова. Седам година раније, 1978. када је Сарајево победило Сапоро и заједничку кандидатуру Фалуна и Гетеборга то је многима изгледало као лудост…
Седам година касније допутовао сам у Сарајево за четири сата „Олимпик експресом”, возом какав одавно не постоји на нашим пругама, са седиштима као у авиону, стјуардесама које нуде чај и кафу, док на ТВ мониторима „иду” спотови спонзора игара и дефилују учесници Игара…
Волонтери су нас дочекали на станици, превезли до акредитационог центра у „Скендерији” где је све обављено у тили час, а затим до новинарског села у Добрињи. Смештај у трособним становима, тада се чинило, из снова, исхрана у ресторану у којем није било само птичијег млека…
Међутим, нешто је недостајало. Снег…
У Сарајеву није било снега, температура изнад нуле била је и на Јахорини, Бјелашници и Игману, на којем се топио ионако танак снежни покривач. Истина снежни топови су били спремни, али за комплетирање олимпијске сцене недостајао је снег. То је констатовао и „Њујорк тајмс”, а Павле Лукач, бивши новинар и генерални секретар „Политике”, шеф прес службе Игара, увек с лептир машном и осмехом, храбро је устврдио: „Чекамо само да сви такмичари и гости стигну у Сарајево”…
И, заиста, снег је пао у ноћи уочи свечаног отварања, а иначе опрезни председник МОК Самаран је уочи поласка на церемонију на Олимпијски стадион „Кошево” изјавио:
„Ово не само да могу бити једна од најбољих Игара него ће и бити најбоље Игре. Познајемо ваше људе, вашу земљу, и знамо да сте у стању да учините да то буде и тако”.
И било је тако упркос невремену које је захватило планине изнад Сарајева. Снежне вејавице праћене орканским ветром и до 212 километара на час и смањена видљивост три пута су одлагале мушки спуст на Бјелашници, два пута женски на Јахорини па је постојала опција да се Игре и продуже, али неко одозго се смиловао и време се пролепшало. Или су то учинили организатори, јер Павле Лукач забринутост извештача пресрео изјавом: „У понедељак ће вам бити потребне наочари за сунце”.
У понедељак у продавницама настала је јагма за њима, а Лукач је у прес центру делио најактивнијим извештачима чокање „Змаја од Босне”, шљивовице чије су дејство страни новинари поредили са дејством нитроглицерина.
Да је то тако свако је могао да се увери у ноћи када је прослављано Јуреково сребро у велеслалому. Кантаутор Андреј Шифрер, предводио до ране зоре сарајевским улицама раздрагану масу која је певала попевке, севдалинке и шлагере и хватала се у коло. И Козарачко…
Лепо је било тих фебруарских дана бити у Сарајеву, које је славило и друге јунаке Игара. „Зетру” су „Болером” запалили Џејн Торвил и Кристофер Дин и први у уметничком клизању зарадили дванаест „шестица”. На Игману чак ни – 22 нису могли ништа трострукој шампионки у крос кантрију Финкињи Марји-Лизи Хемелеинен, али ни организаторима и извештачима свих југословенских редакција које је топло обукла „ЈАСА”… Рат у хокеју између Канађана и Американаца око тога ко је покушао да прошверцује више професионалаца разрешили су тријумфом хокејаши СССР, које је преводио Владислав Третјак, а у брзом клизању доминирала је Карин Енке и знатно допринела да ДР Немачка први пут постане најуспешнија земља на зимским играма…
У то време шефови држава и крунисане главе нису имале обичај да иду по зимским олимпијадама, али су се многи – од Индире Ганди, преко Переза де Куељара, до Пјера Трудоа – дописивали са децом из Вареша, која су свету упутила апел да се прекину ратови и успостави олимпијски мир.
Сарајево је, ипак, имало свој џет сет које је окупила Американка Корнелија Виндербилт Витни на пријему у градској скупштини. Тврдило се да је подељено 1.000 позивница и да је на пријем потрошила у то време баснословних 50.000 долара. Само срећници добијали су позивнице и могућност да виде изблиза глумачку звезду Кирка Дагласа, космонаута Леонида Леонова, светског шаховског првака Анатолија Карпова, великог војводу од Луксембурга, британску принцезу Ану, најстаријег глумца на свету Звонимира Рогоза… Наши фоторепортери су тада ваљда први пут окусили хлеб папараца, а ја сам те вечери био у „Палати” код Нурије на телетини испод саћа уз дубровачка вина.
„Хвала Југославијо, хвала Сарајево” рекао је Самаран на затварању Сарајевских игара и томе се ни данас ништа не може додати.
Извор: Политика
