Могадиш – Лет авионом из Истанбула преко Џибутија до Могадиша каснио је у поласку 35 минута. Група добро одевених мушкараца и жена још на уласку у авион махала је посади некаквим папирима, да би еен вођа сео до мене и почео да ми се жали како су ето дали велике паре за бизнис класу, а сва су места заузета. С разумевањем сам климао главом, не бих ни ја седео у бизнис класи да не идем код председника.
Земља у којој људи умиру од глади (Фото Бета)
„Којег председника”, заинтересовао се мој сапутник, високи Африканац.
„Па, председника Сомалије.”
„И ја идем у Смоачију, возимо тату.”
Убрзо сам утонуо у сан, тек ме је слетање у Џибутију пробудило. Око писте песак и закржљало дрвеће са понеком палмом. На другој страни аеродрома у Џибутију су три транспортна америчка авиона Ц-141 и осам В-22. Рог Африке и Аденски залив су близу, логично и амерички маринци су ту. Некада су ту ексклузивно боравили само Французи, сада је ту остала база за обуку француске Легије странаца.
Мој се сапутник раскравио за разговор, он је Сомалац и живи годинама у Чикагу, отац му је живео у Минеаполису. Каже ми да зна да је српска заједница врло јака у Чикагу, чак познаје и неколико Американаца Срба из Чикага.
По слетању у Могадишу љубазно ме пропустио да први изађем: „Поздравите председника.
На писти око авиона гомила народа који полиција металним шипкама покушава да удаљи од летелице. Мало даље постројена војска Сомалије са заставама и војном музиком. Бубњеви и клицање масе. У тренутку, онако цинички, помислих да се тако и дочекује специјални извештач „Политике”.. Окренух се према авиону, кад тамо мој сапутник иде за мртвачким ковчегом прекривеним државном заставом Сомалије.
„О чему се ради?”, упитао сам домаћине из кабинета председника.
„Бивши премијер Сомалије Абдирисак Хаји Хусеин умро је пре седам дана у Минеаполису, у САД, у 90. години, а народ га је обожавао. Био је премијер у врло тешким временима за Сомалију, био је иницијатор политике националног помирења, реконструкције и обнове. Ето, сада га је фамилија довезла кући да ту мирно и почива.”
Значи, на то је мислио мој сапутник када је рекао да тату возе кући.
Док пишем овај текст хотелски службеник долази да обавести мог домаћина како је испред хотела „Ал Џазира” паркиран камион без регистарских таблица. Сви су се узмували, ово је град где су амерички припадници „Делте” и ренџери доживели пораз 1993. године. „Блек хоук даун”, 18 погинулих америчких војника и 500 Сомалаца, један хеликоптер „црни јастреб УХ-60 је оборен, рањени пилоти вучени су по прашњавим улицама. Претходно су војници генерала Мухамеда Фарука Аидида убили 24 пакистанска војника из снага УН.
Сомалији је управо сада и потребна политика националног помирења, земља је растрзана између исламистичких радикалних милитантних група, покрета Исламских судова, терористичке Ал Шабаб, организације врло блиске Ал Каиди, локалних команданата који одлучују о животу и смрти свију, пирата и афричких мировних снага АМИСОМ, војне мисије „Аталанта” у којој у водама Индијског океана учествују и припадници Војске Србије. Сомалија је данас највећа хуманитарна катастрофа Африке, већа него и Дарфур. Око 3.025 километара морске обале Сомалије чини ту територију, вероватно, и најопаснијом тренутно у свету. Само у Могадишу и око њега оперишу најмање четири велике терористичке групе Ал Шабаба. Око четири милиона људи свакодневно зависи од помоћи у испорукама хране морским путем.
Сомалија је данас наоружани феуделизам, без јаке централне власти, земља у којој људи умиру од глади. Док на мору царују немилосрдни сомалски пирати, којима се сада супротстављају храбри српски војници. Каква америчка флота, Американци повремено ударе по терористима из Ал Шабаба командосима и „дроновима”, као код Бариве на југу државе, па нестану.
После не преузимају и ауторство за те акције. Сомалци нису баш одушевљени афричким мировним снагама, гледао сам прилично грубо понашање војника из Уганде и Бурундија према становницима Могадиша. Раде тољаге и металне шипке. Сомалија је поприште и политичке игре између владе у Могадишу и Кеније и Етиопије. Нерешени проблеми из прошлости. Земља која заузима стратешку позицију на рогу Африке, где носороге највише лове Кинези управо због рога, афродизијак и медицина, и где становници жваћу лишће биљке гат као неку врсте жваке.
Ноћ пада над Могадишем, из хотела сада није добро излазити, стража то и не дозвољава. Некада су у граду популарни били ноћни клубови „Лидо” и „Савој”, у „Каза ди Италији” седели су шпијуни свих могућих западних обавештајних служби. Италијански падобранци из дивизије „Фолђоре” били су својевремено посебно сурови према локалном становништву, па и оптужени за многобројна силовања девојчица и дечака. Рим их је због тога брзо и повукао из Сомалије. Сада западњацима такве ствари и не падају на памет, важно је одавде отићи жив…
