Двадесетпетог јануара, по старом календару, односно 6. фебруара по новом, 1876. године, на иницијативу др Владана Ђорђевића, угледног војног лекара, у Дворани београдске општине, основано је Српско друштво Црвеног крста. За првог председника изабран је митрополит Михајло Јовановић, а Управу је чинило неколико угледних грађана тадашње Србије.
Након избора, Главни одбор обратио се Прогласом народу, излажући своје циљеве и дужности Друштва, позивајући грађане да се упишу у чланство и оснују пододборе у целој земљи. Први задатак новооснованог Друштва био је збрињавање избеглица које су долазиле због Херцеговачког устанка. У години оснивања, Српско Друштво Црвеног крста окупило је око 2000 чланова и основало је 35 пододбора у земљи.
Исте године, 24.марта на иницијативу Српског друштва Црвеног крста Кнежевине Србије приступила је Женевским конвенцијама. Кнежевина Србија високо је ценила залагање Друштва у помоћи људима, а основни задатак тадашњег Црвеног крста био је помоћ војном санитету. Кнез Милан Обреновић одликовао је председника Црвеног крста Великим крстом Таковског реда, а 11. јуна 1876. године Међународни комитет Црвеног крста признао је Српско друштво Црвеног крста.
Рад Друштва био је усмерен на прикупљање новчаних и материјалних средстава, организовање болница, обуку добровољних болничарки, набавку санитетског материјала, ангажовању лекара и пружао је велику помоћ војном санитету.
Српски црвени крст
Без обзира на тешкоће и узастопне ратове, велики број рањеника, избеглица и све тешкоће кроз које је пролазио народ на овим просторима, хумана идеја Црвеног крста се ширила, тако да је 1885. године Српско друштво Црвеног крста имало 105 пододбора. У Српско-бугарским ратовима, Српско друштво Црвеног крста обављало је евакуацију и збрињавање рањеника са својих 45 санитетских возила, 37 покретних болница и санитетским возом. Српско друштво Црвеног крста је издејствовало да врховни командант Краљ Милан, дозволи транспорте европских друштава Црвеног крста преко Србије као помоћ за Бугарску, са којом је Србија била у рату, поштујући Женевску конвенцију.
Законским одредбама из 1896. године Друштво је постало аутономно, његов амблем је заштићен од злоупотреба, добијене су повластице на желеници, право на бесплатно коришћење телеграма, ослобођење од царинских дажбина, као и од свих такси од земаљских власти.
Темељи Дома Црвеног крста ударени су јуна 1879. године у Симиној улици у Београду, где се Црвени крст Србије и данас налази.
У првом светском рату Друштво је деловало у земљи и иностранству. Наиме, део Српског Друштва остао је у Београду и Крушевцу, седиште се преместило у Ниш, део се са војском и Владом евакуисао на Крф, азатим преко Италије у Швајцарску. Друштво је наставило рад 1918.године и већ 1920.годинеимало 40 пододбора и око 30.000 чланова. У то време велику помоћ народу преко Црвеног крста, пружали су наши исељеници. Српско друштво Црвеног крста одржало је 25. децембра 1921. године свој последњи годишњи скуп и своје тековине пренело је на свог наследника – Друштво Црвеног крста Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Црвени крст је и касније мењао име у зависности од имена државе у којој је постојало. Током другог светског рата Друштво је деловало под именом Друштво Црвеног крста Краљевине Југославије, а крајем 1944. године у свим републикама основани су главни одбори Црвеног крста.
У периоду распада бивше Југославије, Црвени крст Србије наставио је да остварује своје задатке збрињавајући велики број избеглица и расељених, дистрибуирајући помоћ од међународних донатора, углавном од Међународног комитета Црвеног крста, Међународне Федерације друштава Црвеног крста и Црвеног полумесеца, Високог комесаријата за избеглице Уједињених нација, од Светског програма хране, Хуманитарног бироа Европске уније, националних друштава и донатора који су пружали помоћ током деведесетих и почетком овог века, у количини од 650.000 тона.
Распад СФРЈ проузроковао је издвајање организација Црвеног крста из бивших југословенских република, а Црвени крст Србије и Црвени крст Црне Горе су наставили са радом као Југословенски Црвени крст. Августа 1993. године Међународни комитет Црвеног крста потврдио је континуитет Националног друштва Југословенског Црвеног крста у непрекидном трајању од међународног признања два друштва од 1876. године.
Данас је Црвени крст Србије Национално друштво. Међународно признање му је потврђено 21.9.2006. године.
Црвени крст Србије са 183 организације Црвеног крста у градовима и општинама и 2 покрајинске организације Црвеног крста посебно се ангажовао на прихвату и збрињавању избеглих и прогнаних лица са простора бивше Југославије којих је било и до седамсто хиљада, као и у збрињавању привремено расељених лица са Косова и Метохије, којих је близу 200.000.
Кроз различите социјалне програме Црвени крст Србије помаже и социјално угрожено становништво у Републици Србији (преко 10% од укупног броја становника). Редовним дистрибуцијама помоћи на Косово и Метохију Црвени крст Србије помаже угрожене категорије становника.
Извор: Српски црвени крст
