Штокхолм – У Шведској се све више пише и говори против досадашње крајње једностраности у приказивању рата у бившој Југославији и стереотипном приказивњу Срба као главних негативаца, а најновији примјер су текстови угледних универзитетских професора.
Професор историје на Универзитету Гетеборг Ленарт Палм указује на досадашњу праксу шведских и западних медија по којој се спомињу само они који су „достојне жртве“ у очима западног свијета, док се хиљаде побијених Срба у принципу никада не помињу, па се тако сматрају да „нису достојне“.
Шведски историчар подсјећа да су западни медији у току рата у БиХ писали о стотинама хиљада жртава, па подвлачи да је према посљедњим истраживањима утврђена укупна цифра од 97.207 муслимана, Срба и Хрвата погинулих и несталих у БиХ.
Он скреће пажњу да се поред сталног медијског истицања да је страдало највише муслимана, не пише о томе да су муслимани у БиХ и водили највише ратова и то на једној страни против Срба, на другој против Хрвата, и на трећој против својих сународника муслиманима Фикрета Абдића.
Уз објашњење појмова „достојних“ и „недостојних“ жртава Ленарт Палм указује на упорна понављања и позивања шведских и западних медија на манипулисане слике енглеске новинарке Пени Маршал о наводном логору у Омарској, као и нетачне трврдње шведске новинарке Анике Хрмуд да је једна муслиманка била пребачена у српски „логор смрти“, што асоцира на Аушвиц.
Палм истиче да такви логори нису познати у југословенским ратовима деведесетих година 20. вијека, али да су логор смрти у Јасеновцу имале усташе у току Другог свјетског рата.
Наведени примјери само су мали дио ширег пропагандног рата у коме се изостављају значајни дијелови стварности и тако ствара црно-бијела историја, закључује професор Палм и додаје да иза овог пропагандног рата против Срба стоје јаке снаге чије интересе објашњава на сљедеће начине:
Намјера је да муслиманима прибаве симпатије у улози жртве; да ЕУ и САД могу накнадно легитимисати и оправдати чињеницу да су дипломатским признавањем сепаратизма, који је у супротности са Хелсиншким уговором из 1975. године, игнорисали неповредивост граница једне признате чланице УН и потпомогли изазивање ратова у бившој Југославији,
Такође, намјера је да NATO добије аргументе за своје самопроглашено право да интервенише и зауставља наводне „геноциде“ напримјер у Либији.
Професор Палм жали што су и шведски медији ушли у то „коло“ гдје су муслимани Алије Изетбеговића „достојне жртве“ на које стално треба подсјећати, док Абдићеви муслимани „нису достојни“.
Хрватске жртве су „достојне“ само кад су жртве Срба, али не и кад су жртве муслимана. Када је ријеч о српским жртвама онда оне ни у ком дијелу бивше Југославије „нису достојне“, завршава шведски историчар.
Зашто и Срби нису достојне жртве?
О двостуким мјерилима и необјективности шведских медија свједоче и неуспјели покушаји да се спријечи приказивање норвешког документарног филма о Сребреници на шведској телевизији.
Ипак, у прилог најновијим позитивним примјерима вриједно је поменути и уврштавање документарног филма „Тежина ланаца“ Бориса Малагурског, који је уврштен на репертоар фестивала БАНЕФФ-а (Балкански нови филм), који се већ неколико година половином фебруара одржава у Штокхолму и највећим шведским градовима и који посјећује велики број наших и шведских грађана.
Извор: Глас Српске
