Једне вечери разговарају деда и унук о актуелним догађајима. Наједном унук упита деда :
– Деда, колико ти имаш година?
Деда одговори :
– Да размислим, рођен сам пре телевизије, вакцина за дечју парализу, фотокопир – апарата, контактних сочива и контрацепцијских таблета.
Није било полицијских радара, кредитних картица, ласерских зрака. Нису још изумели клима уређаје, перилице, сушилице ( рубље су једноставно прали и обесили да се суши на свежем ваздуху ).
Човек није био на месецу, нису постојали млазњаци. Венчао сам се са твојом баком и живели заједно, ау свакој породици су били тата и мама.
Реч „гаи“ је била поштовања вредна енглеска реч, која је значила веселог, симпатичног, задовољног човека, а не хомосексуалца.
О лезбијкама нисмо уопште чули, мушкарци нису носили минђуше.
Рођен сам пре рачунара, паралелног студија и групне терапије. Људи нису одлазили на прегледе, него их је доктор слао према потреби на прегледе крви и мокраће.
До 25. године старости сам сваког мушкарца ословљавао са господине, а жене са госпођо или госпођице.
Голубови и зечеви су имали свој пар, не људи. Када је у моје време госпођа ушла у трамвај или аутобус, деца и млади су пожурили да уступе место. Ако је била трудница, допратили су је до седишта и ако је било потребно, ишли су да купе карту за њу и донели јој.
Мушкарци су ходали рубом тротоара, жене уз куће. На степеницама је женама била препуштена страна до ограде, њих се прве пропуштало у лифт и из њега, мушкарци су им увек примакнули столицу када би седао. Мушкарци нису никада поздрављали жене, а да не би устали ако су седили. Устали би сваки пут када би жена устала, па и само за тренутак. Мушкарци су отварали врата аутомобила или која год друга врата и женама помагали скинути огртаче.
У моје време невиност није проузроковало рак и такве девојке су представљале крепост породице и чистоћу за своје мужеве.
Наш живот је био одређен са 10 заповеди, трезним расуђивањем, поштовањем старијих, понашање према закону, те се испуњавало плодним суживотом са ближњима и одговорној слободи.
Научили су нас разликовати добро од лошег и да смо одговорни за своје поступке и њихове последице.
За брзу храну смо мислили да је намењена људима у журби.
Озбиљна веза је значило да смо у добрим односима са браћом, сестрама и осталом даљњом и ближом родбином, пријатељима и пријатељицама.
Тиме схаринг је значило да породица летује са другим породицама, а не да дели простор са незнанцима.
Нисмо знали за бежични телефон, о мобилном да и не говоримо. Нисмо слушали стерео снимке, УКВ радио, касете, ЦД – е, ДВД – е, електронске писаће машине, рачунаре, преносне рачунаре.
Нотебоок је била бележница.
Сатове смо навијали сваки дан. Ништа није било дигитално, не сатови, ни кућни апарати нису имали светлећих приказивача. Када већ говоримо о машинама, није било банкомата, микроталасних пећница, радио – будилника. О видеорекордерима и видеокамерама да не говоримо…
Није било инстант фотографија у боји, само црно – беле, а за развијање је требало причекати барем 3 дана. Фотографија у боји такође није било.
Када је на неком производу писало Made in Japan, то је значило да је лошег квалитета, а производа са натписом Made in Korea, Taivan или Thailand, а поготово Made in China није ни било.
Нисмо чули за Pizza – cut или McDonald ‘s, ни за инстант кафу, вештачке заслађиваче. У трговини је било могуће купити нешто за 5-10 центи. Сладолед, возна карта или освежавајуће пиће стајало је 10 центи.
Нови аутомобил је стајао 1000 $, али ко је имао толико новаца?
У моје време, трава је била нешто што смо косили, а не пушили.
Ми смо били последњи који су били уверени да жена треба мужа да би имала дете..
Сада ми реци колико ти мислиш да сам стар?
– Е, деда… Више од 200 година!? – Одговори унук.
– Не, драги мој, само педесет!
Извор: Мећумрежа