Република Српска је прије неколико дана остала без још једног хероја – Мирослава Мике Микеревића (48) из Дервенте, човјека који је априла 1992. године спасао 38 српских војника заробљених у војном објекту Рабић код Дервенте без употребе силе, метка или жртве!
Мирослав Микa Микеревић (48)
За овај храбри чин Мика је одликован највишим војним признањем орденом Милана Тепића!
Иако познат по својим многобројним војним и спортским побједама и као неко ко није прихватао поразе, овај велики борац изгубио је ону најважнију битку – битку за живот. Од маја прошле године када му је дијагностификован тумор Мика се борио свом снагом али је злоћудна болест ипак била јача.
Сахрани у селу Доња Лупљаница код Дервенте, поред породице и пријатеља, присуствовали су и његови некадашњи саборци, те чланови Рукометног клуба “Слога” из Прњавора у којем је Мика био ангажован као тренер.
Болест била јача
По окончању рата, у којем је провео четири године, трансформацијом војске Мика прелази на службу у касарну „Козара“ као припадник Оружаних снага БиХ, да би касније прешао у дервентску касарну. Још у рату бива повријеђен у судару војног возила након којег осјећа трајне проблеме са кичмом који ће се временом погоршавати те га 2008. године, након лијчења у Прњавору и Бањалуци, приморати на одлазак у пензију.
У пензији највећи дио времена проводи у раду прњаворског рукометног тима „Слога“ гдје је радио са свим селекцијама које су у том периоду постизале високе резултате, нарочито у млађим селекцијама које су учествовале и на турнирима међународног карактера.
Међутим злоћудна и тешка болест није мировала, болови су постајали све већи и интезивнији и убрзо Мики онемогућава ослањање на десну ногу те кретање без помоћи штака. Након пада у постељу води тешку битку како би поново стао на прослављене ноге али ни шест хемотерапија и многобројни лијекови нису помогли у побједи те је на Богојављење ове године стало куцати његово храбро срце.
У народу ће остати запамћен највише по херојском дјелу које је учинио на почетку рата када је из окружног складишта наоружања “Рабић” извукао и спасао 38 супарничком војском окружених српских војника који су били на задатку. Пошто су сви били са прњаворске општине те нису познавали терен Мика их је у току ноћи извукао кроз жицу и пречицама довео до слободне територије. Без силе, метка и жртве – потпуно перфектно и бриљантно!
Пример и у рату и у миру
Спасавање заробљених војника
Зелене беретке, зенге и хосовци са око 300 својих припадника окружили су 10. априла 1992. године војни објекат Рабић код Дервенте и војнике у њему. Команди Гарнизона нису дозволили да опкољеним војницима доставља храну те су тражили предају објекта и људи.
Суочени са војницима у окружењу, како је вријеме пролазило заробљеници су све више вјеровали у то да су жртвовани. Међутим, посредством команде стражи у објекту јављају да ће их посјетити младић у цивилном одјелу, тексас јакни и хлачама, те покушати их спасити. Спасилац је био управо Мирослав Микеревић.
Мика је кренуо ка војном објекту те је ухапшен и прије него што је стигао до Рабића. Знајући да је Србин и да је био на обуци у касарни од Мике су тражени разни подаци. У драматичном разговору није се дао збунити, одговарао је убједљиво те је констатовано да је “поштен и исправан Србин” који може бити од користи.
Обећали су заточеницима цивилна одјела и пратњу до Тромеђе уколико сви напусте складиште а Мирославу пет година безбједног живота у Дервенти и именовање за заповедника групе хосоваца и беретки из Бишње и Тетиме. Мика је саговорнике убједио да га занима искључиво спорт а никако рат, што су они повјеровали те га пустили да оде ка објекту Рабић из којег се по договору сутрадан у 8 часова требала обавити примопредаја људи и опреме.
Након што је стигао у објекат, Мика се сложио са заточеницима да није вјеровати обећањима те су заједно почели да кују план ноћног изласка, који су убрзо и остварили. Прије пробоја у који су кренули око 3.30 сати обављено је минирање објекта, пуштено шест њемачких вучијака док су два повели са собом. Са собом су понијели сво лично наоружање, десет сандука метака, 6 сандука бомби, 50 зоља и осталу опрему.
Мирослав их је са чела колоне водио кроз четири линије бодљикаве жице, три потока уз додатни притисак пошто се очекивала мјесечина те се морало пожурити а да не буду примјећени од стране огромног броја хосоваца који су се налазили у близини.
Пробој и марш су трајали више од четири сата а на врх Дебеле обале су стигли око осам сати, баш у вријеме када су их хосовци очекивали на главној капији складишта. Спасени војници и њихове породице и пријатељи овај храбри подвиг Мирослава Микеревића сигурно никада неће заборавити.
Заљубљеник у рукомет
Мика ће остати запамћен и као велики ентузијаста и заљубљеник у рукомет. Сви се слажу да је управо захваљујући њему рукомет у Прњавору отргнут од заборава.
Играо је у РК „Дервента“ а крајем осамдесетих прелази у прњаворску „Слогу“ из Прњавора, у којој касније остаје као лиценцирани тренер и ниже многобројне успјехе.
Био је редован учесник и репрезентативац ВРС у војном вишебоју, кросу, тркама на 1500, 3000, 5000 метара, полумаратону и маратону.
Учествовао је на многобројним турнирима у малом фудбалу а истакао се и као играч и активиста у Фудбалском клубу “Задругар” из Бишње у којем је имао улогу од секретара, предсједника до тренера клуба.
Носилац многобројних медаља, пехара, диплома, плакета и захвалница.
Извор: еТрафика.нет/О. Тешић
