Сем Строс Кана и Светлане Ражнатовић – и господин Легија ради про боно, тек да се зна да ова власт инспирише широк дијапазон стручњака добровољаца. Па кад је видео да Светлана пева про боно за „католичку“ Нову годину, и Легија је одлучио да пропева за „Српску“. С тим што њему предгрупа није био Кики Лесендрић, већ Миљко Радисављевић.

И господин Вучић и господин Легија имају животну девизу: „Да би успешно решио неки проблем, мораш прво да га направиш„. Научно је, наиме, доказано, да кад направиш проблем, после можеш и да га решаваш брже од осталих. То је ко укрштене речи – најбрже их решава онај ко их састави. Пошто он једини зна како се зове река у Танзанији, дванаест слова.

Дефинитивно, Вучић је бољи од ароније. Поправља крвну слику, смирује грчеве у желуцу, помаже код мигрене, враћа лош холестерол у нормалу – ако га пијеш по три кашичице дневно можеш да сазнаш и ко је убио Ћурувију. Иронија ароније. Али то што Ћурувијине убице нису открили они који га нису прогонили, већ они који јесу, само потврђује ону стару српску узречицу да не ради одређене ствари леп, већ упоран. То вероватно нема никакве везе са Борисом Тадићем. А потврђује и ону кинеску – није битно које је боје мачка, важно да лови тигрове.

Једини проблем целог овог случаја је потпредседников карактеристични фацијалис на новинарско питање током директног преноса конференције за штампу – зашто сте сад понудили оставку ако се не открију убице, а нисте то исто учинили ономад када сте лично започели сафари на Ћурувију и њему сличне?

Из досадашњег потпредседниковог осврта на сопствену политичку каријеру, наиме, једино кајање које смо приметили било је оно када је говорио о томе да је он, ето, припадао групацији српског народа која није приметила да је срушен Берлински зид. Из чега би ваљда требало да закључимо да дуже време није био у Берлину.

И када је коначно отишао у Берлин, само што није пао у несвест.

– Извините, а где је онај зид што је био овде? – упитао је случајног пролазника код Браденбуршке капије.

– Е па, буразеру, то је срушено одавно. Нема више. Ти ко да си пао с Марса… – прекрстио се Немац, случајни пролазник.

И онда се Вучић, почетком 2008, јавио Томи из берлинског роминга: „Е, шефе, знаш шта има ново? Срушен Белински зид!“

После је Тома то јавио Јоргованки, Јоргованка Мировићу, Мировић Небојши Стефановићу, овај циљано ширио најновије вести по општинским одборима радикала и тако је настала Српска напредна странка, чији је рок трајања неограничен, али је рок кајања ограничен.

Први потпредседник, дакле, каје се само што није на време приметио одређене урбанистичке захвате по Берлину, али свако питање о појединостима те импресивне каријере слона у стакларској радњи схвата као провокацију злочестих новинара. А по њему су злочести сви новинари који не кажу само – овај човек је геније – већ се после те констатације оправдано запитају: „Па где је овај геније био до сада?“ Такво неко време дошло – новинару треба да буде непријатно што га је питао оно што је њему непријатно.

Потпредседник је, дакле, незгодан ко кратко ћебе.

Извор: Данас, Драгољуб Петровић