Српско глумиште остало без једне од својих најсјајнијих звезда. „Ништа нисам урадила против своје душе, ништа нисам ни понела са собом, осим празних руку…“

Рођена је 1934. године у Београду као кћи трговца и сувласника листа „Правда“ Петра Сокића. Још као дете учествовала је у драмској групи Радио Београда, а касније се уписала на Академију за позоришну уметност у Београду, на којој је дипломирала 1958. године.

– Не знам да ли сам имала другу мисао осим глуме. Спонтано сам се упутила ка тим звездама, још од школе и разних секција. Нањушила сам глуму врло рано, бежећи од бруталне стварности. Била је за мене спас. Од тренутка кад сам уписала Академију код професора Јоце Кујунџића, мој живот и свет је само сцена – присећала се у једном разговору за наш лист Ружица Сокић. – У почетку сам доста патила што сам играла неке ружне жене с друштвене маргине. Недостајала ми је класика. Али, некако интуитивно сам схватила да је глумац најбољи кад игра домаћег писца. Зато сам заплакала кад сам прочитала поруку Небојше Ромчевића: да сам ружица у реверу нашег позоришта.

Сам почетак њеног театарског живота обележила је представа Соје Јовановић „Успомена на два понедељка“. Први стални ангажман био је у Савременом позоришту, а већ од 1962. године с неким колегама и Бојаном Ступицом, кренула је у авантуру звану Атеље 212. Прва представа – комедија непознатог аутора, у режији Власте Радовановића. Играла је на сценама готово свих београдских театара, али је цео свој радни век (37 сезона) провела у Атељеу, као један од темеља и заштитних знакова куће у најславнијем периоду њене историје:

– Када играш краљицу, играш човека – говорила је Ружица. – Ипак, нису сви глумци исти. Неки су веома склони да глуме и у животу, у пози и са идејом да раде нешто посебно, да имају могућност да траже нешто више и од живота и од околине. Ја то не волим. Велике глумице као што су Мира Ступица и Оливера Марковић у приватном животу су увек опуштене и природне.

Извор: Новости