Господине судија, ја знам да Вам је испод части да се бавите овим мојим случајем, посебно у данима када има много интересантнијих суђења од овог мог.
Воја Жанетић
Господине судија,
Ја знам да Вам је испод части да се бавите овим мојим случајем, посебно у данима када има много интересантнијих суђења од овог мог и кад ће их тек бити. Али Ваш данашњи рад ће омогућити да и ја имам право да се нада мном спроведе правда, да и ја имам право да ми се суди.
Знам да је необично што сам сам себе тужио, да је још необичније што сам захтевао и да самог себе браним, али у временима у којима живимо нити има неког ко би моју кривицу приметио, нити има неког ко би био спреман да ме тако и толико кривог брани пред стално будним оком правде и правосуђа.
Оптужујем себе, господине судија, за бројне преступе, дела и злоупотребе, који су ме довели у ову ситуацију у којој се налазим. И чињењем и нечињењем према самоме себи дошао сам до тога да немам известан сталан посао и сталне приходе, да ми се истопила сва стара и нова штедња, да сам у позајмицама до гуше, да сам пропао са које год стране да ме се анализира. Постоје случајеви спорних приватизација и сумњивих малверзација, али верујте ми да не постоји случај са овако трагичним последицама као што је мој, у коме једини кривац за неспорну и несумњиву ситуацију у којој се налазим морам бити ја, пошто не знам кога бих другог окривио.
А крив сам, господине судија, за многе ствари. Крив сам што ми деца нису завршила неки од старих иностраних или нових домаћих универзитета, што немају ни у чему ни са чиме да се сликају пред огледалом па да шаљу напућене слике на „Фејсбук“ и „Твитер“, што нису у државној служби са лепом платом и осигураном каријером. Крив сам што нисам у Партији или Служби, па да узмем парче меса са још увек неоглоданог костура Титове економије. Крив сам што нисам ни у једној комбинацији и шеми, клану или организацији, братству или кумству, само сам неке глупе школе завршавао и гледао да радим свој посао најбоље што умем. А умео сам да радим, само нисам умео ништа за себе да урадим. А за то сам тек крив.
Крив сам што ми ћерка није старлета, а син дечко познате певачице или манекенке, а обоје учесници у ријалитију. Крив сам што нисам – као ни нико у мојој породици – утицајни анонимни коментатор, истакнути аналитичар, позната личност или контроверзни бизнисмен. Крив сам што не уређујем неистине у таблоиду, не менаџеришем губицима у јавном предузећу, не претварам фабрике у грађевинско земљиште а грађевинско земљиште у пашњаке, не седим у савету или управном одбору, не бројим дане у амбасади или конзулату. Крив сам што не измаштавам канале тамо где су њиве, инвеститоре тамо где су преваранти, победе тамо где су капитулације, а јунаке тамо где су кукавице. А највише сам крив што нисам разумео да све ово мораш да радиш ако желиш да преживиш међу мртвима, да се прилагодиш међу непромењенима, те да постанеш неко и нешто да би се придружио никоме и ничему, у лимузини са или без ротационог светла, једином мерилу вредности човека.
Нисам знао кога бих оптужио, господине судија, па сам оптужио себе. Кажу да је у току борба против корупције и криминала, па сам схватио да сам самог себе годинама корумпирао надом и тиме заправо учинио и помогао највећи криминал нада мном. Сваки пут кад су ми рекли да ће бити боље, ја сам веровао да ће бити боље и мени, а не само њима. Тиме сам ја постао сарадник и продужена рука, а на основу свега тога сам ја и крунски сведок у процесу против себе, те морам постати и заштићени сведок, јер не знам шта ћу бити у стању сам себи да урадим, када схватим шта сам све самом себи урадио.
Сада кад сте чули оптужбу и сведочење, дозволите ми, уважени Суде, да изнесем и своју одбрану. Све, дакле, признајем, али се позивам на сопствену неурачунљивост. Као доказ овој тези прилажем своје тренутно мишљење да још има наде; да ће бити и будућности и посла и правде; да има неко ко гледа и награђује скромност, вредноћу и поштење; да ће све бити боље, само кад ово све остало прође.
И то Вам је, господине судија, мој случај. Знам да сада има и већих и значајнијих, али Вас молим да се и мени суди, макар будућих поколења ради. Неће Вам ово суђење бити ни тешко ни дуго, а не морате ни притвор да ми одређујете, јер ја у њему живим небројено много година.
Хвала Вам унапред на пресуди, господине судија. Каква год да буде, биће ми макар лакше.“
(Интегрално излагање и тужитеља и сведока и окривљеног, са још увек неодржаног суђења).
Писао је за Индексово Позориште, Дневни Телеграф, Европљанин и Нин, а за Вечерње новости – од априла 2007. – пише на другој страни, сваке друге недеље. Пошто је ово писање углавном намењено одраслима који читају новине, ради равнотеже објавио је, поодавно, и једну књигу за децу – “Бића о којима мало знамо”.
Опробао се и као контроверзни бизнисмен: сувласник је и креативни директор маркетинг агенције МОСАИЦ. Током година рада прикупио је и неколико награда из новинарства и оглашавања. Државна или црквена одликовања, као и званична друштвена признања ничим није заслужио, па их није ни добио.
Ако буде водио рачуна о свом здрављу, пазио приликом учествовања у саобраћају и избегавао стресове, уз још мало среће живеће до своје 88 године – као неки његови претходници, нешто славнији у области живљења.
