Београд – Историчарка Маргарет Мекмилан је у Вашингтону прошле недеље Србију с почетка 20. века упоредила с Ираном „државом – спонзором тероризма“, а Гаврила Принципа с исламским бомбашем самоубицом. Њен наступ добио је велики публицитет, јер је реч о оцени оксфордског професора и члана Института за историјску правду и помирење са седиштем у Хагу, чијим извршним одбором председава Ричард Голдстон, бивши главни тужилац Трибунала.
Квалификације су изречене на промоцији књиге „Спречавање новог великог рата: лекције из 1914“, што асоцира да „српска опасност“ по светски мир још вреба. Социолози сматрају да је реч о злоупотреби научног ауторитета ради ревизије историје.
„Оваква неукусна поређења нису ништа ново, па и нацисти су Гаврила Принципа прогласили Јеврејином и масоном кад им је требало. Реч је о старој хабзбуршкој матрици по којој су Срби „оријентални примитивци, завереници и краљоубице“ који се морају пацификовати силом јер су опасност по мир. Формални повод за овакве иступе је стогодишњица Сарајевског атентата, а суштина је да силе које су запалиле Балкан деведесетих желе сада да оперу руке, као Немачка и њени савезници између два рата“, каже социолог др Слободан Вуковић, дугогодишњи управник Центра за социолошка истраживања.
Он истиче да је Србија погодна да се окриви јер је мала и сиромашна. С друге стране, она чак и таква представља симбол отпора империјама.
„Симбол не може да се уништи војним и економским мерама, па се примењује ревизија историје. Још током Првог светског рата Немачка и Аустрија створиле су велики тим научника са задатком да одговорност за рат свале на Србију, а њихове тезе слушамо и данас. Ти „научни ауторитети“ су утврдили да за Сарајевски атентат одговорност сносе сви Срби као „заверенички народ“, а недавно и од Мартија Ахтисарија слушамо да су „Срби криви као народ“ „, објашњава др Вуковић.
Проблем ревизиониста историје су сведоци догађаја чији искази кваре унапред креирану слику. Нарочито ако је реч о важним личностима какав је био Лео Пфефер, истражни судија у Сарајевском процесу. Ревизионисти намерно занемарују његову књигу „Истрага о Сарајевском атентату“ 1938. у којој је као непосредни сведок разоткрио манипулације аустроугарских власти с циљем да се Србија без доказа окриви за рат. Пре свега он објашњава да „младобосанци“ нису били „великосрби“ већ идеалисти који су се изјашњавали као Југословени или Србохрвати, инспирисани пансловенским и левичарским идејама. Ово дело је утолико вредније јер га је писао аустроугарски чиновник пензионисан 1919. управо због учешћа у Сарајевском процесу, због чега је годинама помињан у најцрњем контексту.
„Ова истрага ми је била најтежи и најнапорнији посао у животу. И не само то, већ и најнезахвалнији посао који је запечатио судбину мог живота. Али шта сам ја према милионима који су у рату страдали. Био сам одмах свестан важности ове истраге као и тога да ће се о њој кад-тад много расправљати, поготово кад сам сазнао да се намерава да се истрага исконструише да би послужила као повод за рат против Србије“, посведочио је Пфефер 1938. кад је Хитлер одбацио Версајски уговор, а бивше силе победнице Антанте се клањале пред Трећим рајхом.
У то време Винстон Черчил је јавно осуђивао постављање спомен-плоче „варварину“ Принципу у Сарајеву, а Пфефер је за атентат оптужио моћнике из „ратне струје“ Аустроугарске.
„И у време истраге сам био уверен, а и данас, да су одређени кругови Аустроугарске морали погодовати том атентату, који су онда искористили за рат против Србије“, тврдио је Лео Пфефер.
Он је истицао чудну улогу маршала Поћорека, који је после првог атентата необјашњиво зауставио Фердинандову колону и вратио је тачно испред атентатора Принципа.
„Иако ме је светски рат затекао при вођењу истраге био сам уверен и онда, као и данас, да Сарајевски атентат није изазвао рат већ да је био само бакља која је потпалила сложену ломачу укрштених интереса“, писао је Пфефер.
Он је открио и идентитет једног од највећих манипулатора историјом, тајанственог немачког професора Фароса, чија је књига „званичних стенограма“ са Сарајевског процеса 1917. доказивала да су кривци за рат Србија, Русија и француски масони. У предговору књиге берлински професор Јозеф Колер је лансирао тезу о колективној кривици Срба:
„Сарајевски атентат нису извршили само атентатори, постојала је цела завереничка атмосфера једног народа у којој су они живели и дисали.“
Кад су пронађени и 1930. објављени прави стенограми са суђења видело се да је тиражно дело „професора Фароса“ фалсификат, а испоставило се и да нико не познаје мистериозног „научника“. Пфефер открива да је реч о језуити патеру Антону Пунтигаму, кога је запазио међу малобројном публиком на Сарајевском процесу због нападних тврдњи да су у атентат умешани масони.
„Исти патер Пунтигам је издао после рата у Француској обимну књигу о главној расправи о атентату, у којој доказује умешаност слободних зидара“, открио је Пфефер.
„Тад је утврђено да је Пунтигам добио од званичника документацију о атентату, а по објављивању књиге под псеудонимом Фарос аустроугарски цар Карло га 1917. одликује Орденом ратне круне.“
Ипак, штета се није могла исправити јер су нацисти користили Пунтигамов фалсификат за даље фабриковање оптужби.
„Опште је позната ствар да је убица надвојводе Фрање Фердинанда и његове супруге Јеврејин и масон тј. слободни зидар Габријел Принцип. Он је са својим друговима и саучесницима припадао злогласној југоисточној европској организацији „Народна одбрана (Црна рука)“, тајном београдском окружењу које је као и сва тајна удружења балканских држава било у најнепосреднијој вези са Римом и Паризом. До данашњег дана сва ова удружења нису ништа друго него филијале ложе Великог Оријента у Паризу – објавио је тиражни „Фолкишер беобахтер“, званични лист Хитлерове странке, 8. јануара 1936. у тексту „Слободно зидарство у историји“. Ове бесмислице две године касније понавља и нацистички лист „Штурмер“ (јуришник).“
„Патер Пунтигам је хтео Сарајевски атентат да искористи и једним ударцем компромитује званичну Србију и масоне, али Хитлер иде још даље па томе придружује још и Јевреје, па тако Гаврило испаде не само масон већ и Јеврејин! Немачкој више није била потребна теза о одговорности Краљевине Србије за атентат и Први светски рат, али је тим више била потребна теза о кривици слободних зидара и Јевреја“, забележио је Цветко Поповић, један од преживелих „младобосанаца“
Пошто свако време има своју визију ђавола, Гаврило Принцип из Обљаја код Грахова је од нацистичког „Јеврејина Габријела“ постао „црни Арапин“ у нашим данима. Да ли је реч о припреми бакље за неку нову ломачу укрштених интереса, како би то рекао Пфефер? н
Лажна српска архива
Прљава игра ревизије чињеница о Великом рату почела је још током Сарајевског процеса, на коме се формално судило атентаторима и помагачима, а пресуђивало Београду. Као доказ приложена је и гомила документације коју је наводно запленила аустроугарска војска у спаљеној варошици Лозници. Рудолф Цистлер, једини адвокат одбране који је часно обављао свој посао, оборио је веродостојност компромитујуће српске архиве.
Као најјачи аргумент оптужнице вади се из лозничког списа преписка српског инспектора с командантом Дринске дивизије, у којој се каже да се великосрпска пропаганда развила у БиХ и да се врло вешто маскира у различитим хуманитарним друштвима у различитим институцијама.
Нема поузданог доказа да је овај документ аутентичан. Можда је, ад хок, према потреби, исфабрикована у Лозници – посумњао је Цистлер, после чега су му и тужилац и судија запретили. Због раскринкавања преваре с хрпом преписки које је писала иста рука и тврдње да оптужени не могу да буду велеиздајници јер је аустроугарска окупација БиХ нелегална и Цистлер је осуђен на прогонство.
Није био најамник
За разлику од историчарке Маргарет Мекмилан, истражни судија Лео Пфефер није видео Принципа као манијакалног убицу кога је Србија послала да убије Франца Фердинанда.
„Саслушавајући Принципа имао сам доста прилике да упознам у танчине његов карактер. Он је на први поглед изгледао скроман и повучен човек, али је био поносан и одлучан фанатик свог политичког уверења и својих политичких идеала. Таквог Принципа нико не би могао наговорити или најмити да изведе атентат“, посведочио је Пфефер.
