Група домаћих инжењера предложила да се изгради спомен-парк патријарха Павла крај манастира Рача. У најмрачнијим вековима османске власти и сеоба, Рачани су сачували наш језик, писменост и књигу.
Група домаћих инжењера недавно је у Академији Српске православне цркве за уметности и конзервацију представила план уређења спомен-парка патријарха Павла код манастира Рача. У овој задужбини краља Драгутина, млади монах Павле Стојчевић провео је шест година до одласка на постдипломске студије у Грчку. Старији мештани овог дела Подриња кажу да само захваљујући његовој смирености и неустрашивости Удба није успела да растера монахе.
– Спомен-парк патријарха Павла крај манастира Рача био би диван украс ове тврђаве српске просвете, која је у најмрачнијим вековима османске власти сачувала српски језик, писменост и књигу – каже протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, декан Академије СПЦ за уметности и конзервацију.
Он напомиње да су Турци немилосрдно спречавали умножавање српских књига и палили манастире који су имали штампарије. Међутим монаси који су се заветовали на очување српске просвете, књижевници, преводиоци, калиграфи и илуминатори нису одустајали. Они су обновили немањићку задужбину из 13. века у клисури Раче, коју су Турци спалили 1459. и створили највећи културни центар Србије после пада деспотовине.
Иако је манастир под литицама Таре био скривен густим зеленилом и уским путем, калуђери су тајну скрипторију направили у још забаченијој клисури, у дивљини крај лековитог извора Лађевац. Ту, крај старих пећинских испосница, саградили су мали храм Светог Ђорђа и конак у коме су стварали богато украшене књиге.
Несрећне 1690. у велику сеобу под патријархом Арсенијем Чарнојевићем кренули су и монаси носећи на леђима своје највеће драгоцености, стотине рукописних књига.
Ипак, монаси из Раче никада нису потпуно оставили манастир, који је страдао у три велике турске похаре и паљевине. Увек би се бар један калуђер враћао на згариште и чувао успомену на стари храм, па је црква стално обнављана на исти начин задржавајући изглед грађевине рашке школе. То се десило и век после велике сеобе, кад је Рачу почео да обнавља монах Хаџи Мелентије Стефановић из манастира Троноше, ерудита, велики путник, дипломата и потоњи устанички војвода.
– Манастир Рача је био тврђава у којој се бранила српска духовност и писменост, али кад је требало монаси су умели да буду и прави борци за слободу свог народа – подсећа др Поповић.
После пропасти првог српског устанка, Рачани су поново отишли на Фрушку гору носећи своје књиге, а турци су похарали и спалили манастир. Када су се прилике смириле, Књаз Милош је позвао Хаџи Мелентија да се врати. Почела је нова обнова.
Следећи традицију и током окупације у Првом светском рату игуман Захарије Милекић је окачио мантију о клин, узео старо световно име Здравко и окупио одред устаника.
– Није седео скрштених руку док су Швабе глобиле народ и убијале виђеније људе. Манастир је поверио братству, а он се опремио као војвода и хајдучки харамбаша сакупио себи дружину и с тим јуначким одредом на многим местима се обрачунавао с непријатељем – забележио је архимандрит Јован Радосављевић.
Рачани нису заборавили ни завет књизи и остали су последњи чувари традиције преписивања и богатог украшавања рукописних дела. Захваљујући њиховој пожртвованости и током Другог светског рата сачувана је најзначајнија српска рукописна књига, Мирослављево јеванђеље, које је уврштено на Унескову листу највећих споменика културе човечанства.
У новембру 1940. драгоцена књига коју су Карађорђевићи присвојили, упркос одлуци владе, склоњена је из Музеја кнеза Павла у Београду, где више није била безбедна. У најстрожој тајности јеванђеље је склоњено у филијалу Народне банке у Ужицу. После шестоаприлског бомбардовања 1941. и распада Југославије закључено је да су завет Рачана и стари зидови немањићке задужбине сигурнији од бетона и челика сефова. Игуман Платон Милојевић записао је да су јеванђеље у Рачу донели виши инспектор Народне банке Кешељевић и пензионисани потпуковник Јараковић:
Већ у мају 1941. у НДХ је донета наредба о уништавању српских манастира и организованој пљачки српског културног блага, нарочито старих рукописних књига, међу којима је било много оних које су писали Рачани. Немачка је имала специјалну јединицу за пљачку уметничког блага и архива у централној Србији.
Упркос опасности коју је доносило чување Мирослављевог јеванђеља, игуман Платон био је спреман да положи живот за књигу написану за хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање.
Наиме, сељани из околине манастира почели су да распредају приче о тајанственом пакету, вероватно са златом, који је у Рачу донео неки официр. Партизани су упали у манастир, али кад су видели да нема злата отишли су разочарани. Четници су дознали да је реч о много већем благу, а неки од њих су се 1943. полакомили.
– Једне ноћи дошао је у манастир с оружаном пратњом Боривоје Јевтић, публициста из Сарајева, који је тада био при златиборском четничком корпусу и предао ми писмено наређење команданта корпуса да доносиоцу лично предам Мирослављево јеванђеље. Одговорио сам да то ни по цену живота не могу учинити – забележио је игуман Платон.
Касније се открило да је старешина манастира драгоцену књигу већ преместио у другу скривницу, тако да ни прекопавањем олтара пљачкаши не би могли да је нађу. Ипак, игуман Платон позвао је инспектора Кешељевића и потпуковника Јараковића који су пренели јеванђеље преко целе Србије.
Сакрили су га у гомилу старе документације у Народној банци у Београду, испред носа окупаторској јединици за пљачку културног блага, која је и даље трагала за драгоценом књигом.
Бугари су крајем 1943. опљачкали и запалили Рачу и њену драгоцену библиотеку. После рата комунистички управник Музеја у Ужицу дошао је да наводно позајми неколико предмета за изложбу.
– Када смо им дали тражене предмете с Хаџи Милентијевом заставом, управник је кроз отворен прозор комбија уместо захвалности и поздрава окренуо лакат и рекао: “Ево вам калуђери што ћете икада више добити ове предмете” – забележио је архимандрит Јован Радосављевић.
РУКОПИСИ
Рачански рукописи су током многих сеоба и похара разнесени, а често и уништавани.
Сачуване књиге данас се могу наћи у више рукописних збирки: на Светој Гори, у Београду, Новом Саду, Сент Андреји, Беочину, Пљевљима, Цетињу, Прагу, Загребу, Цавтату и Болоњи. После турских пустошења мало је сачувано рачанских литургијских и других предмета насталих у времену од оснивања манастира до краја 17. века.
Оно што је остало, пренето је у сеоби и расуто је по црквама и манастирима Крушедолске односно Карловачке митрополије.
УДБА
Агенти Удбе долазили су у манастир да малтретирају вернике и монахе не би ли угасили Рачу, али њихово силеџијско понашање се ломило пред неустрашивошћу и смиреношћу наизглед крхког аскете оца Павла Стојчевића.
Време је учинило своје, па је Рача наџивела и ове силнике, а некадашњи скромни монах, сад већ патријарх Павле је 1996. отворио нову ризницу древне немањићке задужбине.
