Вашингтон – Амерички државни секретар Џон Кери се после деветодневне турнеје по Блиском истоку, окончане за викенд у Женеви, у Вашингтон вратио празних руку, али упркос томе инсистира на „оптимизму у региону пуном песимиста”.
Оптимизам је у најновијој епизоди преговарања са Ираном о заустављању његовог нуклеарног програма био преурањен: очекивања да ће се привремени споразум постићи прошле недеље показала су се нереалним, а ситуацију је можда најбоље описао француски шеф дипломатије констатацијом да је расплет „ни далеко, ни близу”.
Кери сад очекује да ће се до циља стићи „за неколико месеци”, пошто 20. новембра преговарачку штафету преузму функционери нижег нивоа, политички директори дипломатија сталних чланица Савета безбедности појачаног Немачком, са једне, и Ирана, са друге стране.
Остаје на снази и стратегија „двостепене ракете”: да се прво постигне погодба од замрзавању иранских нуклеарних активности и лабављењу санкција, а да се потом у опуштенијој атмосфери ради на коначном споразуму Ирана са Западом који би једној страни гарантовао „апсолутну сигурност” да Техеран никад неће имати нуклеарно оружје, а другој демонтажу већ прилично свеобухватног режима санкција.
По дефиницији шефа америчке дипломатије, то би био споразум који „обезбеђује регионалну и међународну стабилност”.
Кери је демантовао и утисак да у женевском финишу прошлог викенда у ствари није било консензуса ни у П-5 плус 1, како се назива преговарачки тим Савета безбедности и Немачке, односно међу западним земљама, пошто су Русија и Кина тамо углавном у улози посматрача. Наводно, Француска је била та која је одбила да прихвати нацрт документа о споразуму са образложењем да не отклања ризик од иранске атомске бомбе.
На женевском брифингу за америчке новинаре тим поводом је речено да су свих шест сила у завршним сатима преговора одобриле завршну верзију „радног документа”.
Како се накнадно појашњава, запело је око иранске „црвене линије”: преговарачи из Техерана су инсистирали на свом „нераздвојивом” праву на обогаћивање уранијума – као и да је иранска делегација била та која није прихватила завршну верзију привременог споразума, тражећи време за додатне консултације са својим политичким врхом.
Према ономе што је изнето, предложеним привременим споразумом остали би у суштини нетакнути и ирански нуклеарни програм и западне санкције, али у некој врсти „лера” са могућношћу да и једно и друго буде реактивирано до пуног гаса. За коначни споразум би потом био задат рок од шест месеци.
Што се Америке тиче, Кери (и разуме се, Барак Обама) треба да постигне договор не само за Ираном, него да у његову оправданост убеде и свог савезника, Израел (и донекле Саудијску Арабију и Уједињене Арапске Емирате), као и скептичне јастребове међу републиканцима у Конгресу (а тиме и моћни јеврејски лоби).
Пошто су у Вашингтону очигледно помирени с тим да ће израелски премијер Бенјамин Нетанијаху остати при свом уверењу да је споразум са Ираном „опасан и да угрожава безбедност Израела”, у Тел Авив је послата Венди Шерман, висока функционерка Стејт департмента која је била номинални шеф америчке делегације у Женеви, како би тамо америчко виђење могуће нагодбе са Техераном изнела креаторима израелског јавног мњења.
Да би показао како не одустаје од преговарања, Иран је јуче послао додатан сигнал о својој спремности на уступке: са шефом Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА) постигнут је споразум о ширем приступу њених инспектора нуклеарним постројењима, укључујући ту и један реактор који је у изградњи, а који ће моћи да производи и плутонијум за атомско оружје.
