(Косово – последњи чин издаје, Део једанаести)
Не можете замислити каква туга и срџба обузимају душу када велику идеју, коју одавно поштујете као светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами, и наједанпут је нађете на тржници старежи, у прљавштини, наопако намештену, без пропорција, без хармоније – као играчку код неразумног детета, и не можете је више препознати… Не!”
“Браћа Карамазови” (Достојевски)
Идеја „Србије“ је дохваћена од невештих, покварених и кукавица. Ту као да више повратка нема. Црно је за сва времена проглашено за бело, а бело за црно. Ово превредновање је окадио и патријарх Иринеј. Кажу, па чак и да је погрешио, позивајући Србе на шиптарске изборе, то није догматско питање. Наравно, није догматско, али јесте злочин који вапије ка небу. Ни Иродијада, када је секла главу светом Јовану, није грешила догматски, али оправдајте је ако можете.
Устоличење паралелног и расколничког епископа Теодосија у Призрену 2010. Црвено-жута коалиција.
Кад смо већ код Иродијаде и страдања светог Јована, да ли ту може да се постави нека аналогија са данашњим догађајима? Косово јесте срце Србије, а Иродијада је секла главу светом Јовану, није му вадила срце. Међутим, има оних који су Косово и Метохију упоредили и са главом Србије тако да аналогија стоји.
Често се најмрачније ствари дешавају у стању пијанства, разблудног весеља и самозаборава. Колико пута се десило да у време опијености, када је неко у стању делиријума и највеће илузије испуњености, дође до највећег злочина. Тако је било и са светим Јованом. Њега је пијани Ирод, по наруџбини своје конкубине предао џелатима. Вредност главе св. Јована је била за злочинца већа од пола царства Иродовог. О свему томе прочитати у житијама светих. Иродијада, наручилац убиства није била пијана. Она је тражила моменат када ће њен љубавник бити пијан да уради злочин, убиство светог Јована, за којим је чезнула. Она је хладнокрвно планирала.
Ни наши непријатељи и непријатељи Православља нису били пијани када су планирали да одсеку Косово и Метохију од Србије. Они су само тражили моменат када ће Срби бити пијани да учине тај корак, да одсеку своје Косово од своје Србије. 03.10.2013. би требало да је тај датум. Пре тога ће се живи још једном обратити мртвима, јер 02.10.2013. је Задушница, па нам остаје да се надамо да ће на тајанствени начин мртви преци усаветовати живе мртваце да се ману опојних средстава и злочина који вапије ка небу.
Таконазвани “Тачијеви Срби” на устоличењу Теодосија. Актуелни потпредседник “владе Републике Косово” Слободан Петровић, Братислав Николић и други чланови СЛС-партије су у центру фотографије.
Како су Срби постали пијани?
У суштини, опијеност не мора да буде само од алкохола. Опијеност се дешава и када се неко наједе гљива лудара или наједе буника. Опијеност се дешава и када савест потамни услед варљивих и лажних идеја и учења. Срби се, у задњим вековима, фактички нису одрицали своје вере јасно и гласно, него мутаво и перфидно. Прво је Доситеј Обрадовић, раскалуђер и министар образовања Србије, са својим пријатељима унијатима, римокатолицима, протестантима и масонима почео да уводи у образовни систем принципе туђе Православљу. Онда су се јавиле жабе које су виделе да се коњ поткива, па и оне дигле ногу. Дакле, елита Србије је презирала српско а била заљубљена у „странско“, све што је на западу било употребљавано прихватано је као божанско откровење – од вишестраначког политиканства до једностраначког комунизма. Принципи немањићке Србије и вековно искуство најмудријих (и најпобожнијих) српских глава одбацивано је у старо гвожђе. Онда се ова опијеност проширила и на масе, највише кроз комунизам, а касније и кроз екуменизам. Опијеност је дошла и до малог детета које мора у школи да учи веронауку исписану од јеретика-персоналисте епископа Игњатија Мидића. Збуњен и луд – браћа рођена. Треба народ опити и онда ће прихватити – данас шиптарске изборе, сутра Антихриста за месију.
Други аспект опијености Срба
Злочин одсецања Косова и Метохије од Србије почео је не у овој предизборној кампањи, већ у одсецању Епархије рашко-призренске од СПЦ. Ево како је она одсечена. Глава епархије, епископ који је води је одсечен без суда и осуде. Практично, кампању одсецања главе су започели новине „Блиц“ и Блицов скандалозни информатор, јеромонах и демагог Сава Јањић из Дечана. Уз цику и медијску вриску су епископи екуменисти Иринеј, Иринеј, Амфилохије и Атанасије уклонили главу и поставили на њено место реп – Епископа липљанског Теодосија. Сам чин одсецања Епархије рашко-призренске се десио у српском Јерусалиму – царском Призрену, у дане римокатоличког Божића 2010. Били су присутни, као и на Иродовом рођендану, разни великаши, а народ би рекао „и Курта и Мурта“. Ту су били римокатолици, представници НАТО пакта, представници марионетске владе из Београда (жуто-црвена коалиција Дачић-Тадић) и неинформисани народ. Истина је да се информисани народ огласио лепећи по Косовској Митровици плакате са ликом викарног епископа Теодосија и речју „недостојан“, али овај глас није био уважен.
Гости на устоличењу еп. Теодосија који нису морали да стоје.
Још једна неформална групица је била присутна на устоличењу паралелног епископа рашко-призренског. То су чланови СЛС-партије, доследни НАТО конзументи који су од почетка помагани од овог бескарактерног човека, Теодосија. И они су у царском Призрену славили одсечење Епархије рашко-призренске од канонског поретка.
Само устоличење је протекло у весељу и пијанки која је почела на Брезовици, најјужнијем српском гету на КиМ. Да и у гету може да се пијанчи доказали су увече устоличења чланови Социјалистичке Партије Србије, који су на доличан начин прославили раскол који је произведен од лидера СПЦ. Ипак, превазишли су их чланови СЛС који су после присутства устоличењу Теодосија отишли на шиптарске чочеке и трбушни плес неке девојке из многодетне шиптарске породице, којој родитељи нису могли да плате пристојну будућност.
Тако је Иродијада, уз Саломију плесачицу, одсекла главу ономе који позива на покајање, наравно, на подручју Свете Земље. Вино је учинило своје и опијени Ирод, већ потонуо у грех је одлучио и да грех буде потпун.
Ово је можда наш мали допринос предизборном лудилу које влада на јужном Косову и Метохији и које би 03.11.2013. требало да уђе у своју последњу фазу. Онај који је издао Господа и Његову Цркву, издао је и Србију и Косово. Издаја учења и устројства Цркве је пијанство, а издаја отаџбине је последица тог пијанства. Србији и Србима од Вардара па до Триглава је потребан расол ради трежњења – учење Свете Православне Вере. Када тога буде доћи ће до повратка срца (Косова и Призрена) у груди Србије. Без Православља Србима Косово и не треба. Ионако Косово није догматско питање, што би рекао Сава Јањић.
Плесачица носи одсечену главу св. Јована Крститеља
Погледајте такође: Напумпани его косовских Срба
Преузето са блога “Православље живот вечни“