(Косово – последњи чин издаје, Део девети)
Велики део Срба који живе на Косову и Метохији живе на старој слави и на туђој слави, што последњих дана долази до изражаја. Последњи изрази патолошког понашања код Срба на југу Косова и Метохије више су пробили „звучни зид“ и мора се приметити да велики део овог народа није нормалан.
Београдска листа издајника коју предводи министар у Влади Србије. Предизборни плакат.
Хистерија на КиМ. би требало да траје до 3. новембра 2013. када се коначно врше избори за шиптарски нацистички парламент, у коме би требало да уђе и један број Срба капоа. После овога датума би требало да одахнемо и да уживамо у благодетима потпуног слома српске нације. Изборе, видели смо, су аминовали и патријарх и водећи јерарси СПЦ, а благослов-икебана је стигао и из манастира Хилендар. Све ово, да би слом био потпуни.
Неко ће рећи да народ у тој констелацији не може ништа да учини, али, питамо се, да ли је и сам крив одајући се беспоговорно хипнози. «Хипнотисан сам, и не могу другачије. Испред мене је гласачка кутија, а после ње, ко зна да ли има живота.»
Метод одбране Косова и Метохије је често био метод жалопојке, где се српски народ на КиМ. жив опевао, тј. још живом му је вршено опело. Неко му је слао хуманитарну помоћ, и често се брига о том народу на томе завршавала. Многи су се од хуманитарне помоћи и обогатили. Српски народ на КиМ. се генерализовао и на тај начин су издајници и конформисти изједначени са херојима и мученицима, богаташи са сиротињом. Шта је са Србима на КиМ. данас:
-Међутим, косовско – метохијски Срби, нису биолошки мртви, али добровољно у раку скачу. Иако знају да после тога наступа густи мрак и неповратна тама, они се боре да добију неку повољност испред раке, грабећи сваки минут да остваре неки лични, ситан ћар пре него што их живе затрпају а они почну беспомоћно да се копрцају и запомажу (Јована Бојић Баљошевић из Ораховца). Погледати: “Као мртвак пред укоп”
Пре неколико дана одржан је митинг у Штрпцу. Тамо је, испред шиптарске општине, уз присутство јаких снага шиптарске полиције одржан митинг на коме су се виориле српске заставе, чуле се четничке и друге патриотске песме. Како то да је Хашим Тачи дозволио овакав скуп? Можда, зато што му је деда православни свештеник?
-А СЛОБОДА подразумева ону Боголику, Богом дану слободу да самостално направимо избор мерећи га једино Небом, да направимо избор који неће нарушити хармонију наше савести, који неће нарушити нашу везу са прецима! –каже Јована Баљошевић, једна од ретких преживелих примерака Срба на КиМ.
И ето, управо зато је Хашим Тачи дозволио четничке песме да се певају у Штрпцу. Срби, излазећи на изборе «државе Косово» самостално прекидају везу са својим прецима – православним Србима. Нека певају, фолклор им још није забрањен. И највеће кукавице, када певају и веселе се уз ракију и вино постају Обилићи и Косанчићи.
Госпођа Бојић Баљошевић нам, хвала јој за то, даје и одговор зашто је то тако и толико поремећено:
-Зашто је то тако, откуда тако слепо срљање и одрицање слободе без свести о страхоти нашег избора? Отуда, што су нестале, или су, пре бих рекла, уклоњене и демонтиране институције и личности које су вековима овоме народу биле живи углед, његови Пастири и Вождови. И наша „Света Црква“ и „Држава“ су се претвориле у гласноговорнике Брисела и Вашингтона, трећег рајха данашњице који гази све пред собом… осећања траже сазнања и одговоре који су се увек очекивали од угледних појединаца у народу, како је то народ навикао да говори, од неког „са врха“. На жалост, данашњи србски врх је србско дно…
Промотивни скуп “Самосталне либералне странке”, партије “Срба” која је организована у америчкој “амбасади”. И ови издајници носе заставу Србије.
-Ми на Косову и Метохији смо и до сада били гажени али је онај који гази морао да погледа лево и десно пре него што на нас спусти своје безумно стопало. Сада то може да уради без претходног освртања. Београда више нема, он у нашем случају одриче своје постојање, а кад кости у грлу нема, плен се лако гута.
Овај историјски важан јецај једне обичне али херојске Српкиње са Косова и Метохије објављен је у (нажалост) слаботиражном, али исто тако херојском интернет медију, и мало је оних који ће га прочитати. Тако они који би требало да буду учитељи на животном путу српске нације, бивају изгурани на маргину, као што је изгуран и њихов епископ Артемије. Они други косовски Срби, којима је ћар и отац и мајка постају лидери и мали фирери.
Има Срба и «Срба». Ми не желимо слогу међу њима, јер и Христос је у том смислу донео мач. На православним хришћанима стоји обавеза да кажемо коју реч и тиме не подржимо оне Србе који 3. новембра масовно убијају Србију на шиптарским нацистичким изборима. На нама је обавеза да «гласамо» за онај малени остатак Срба са Косова и Метохије који 3. новембра неће гласати.
Београду сада једино преостаје да учини све, што и чини, да ми на те изборе изађемо у што већем броју и да на тај начин од нас пилатовски опере руке, а онда ће нам рећи: „Имате своје представнике за које сте гласали, обратите се њима!“. Тада ће и онај најнеписменији Србин на КиМ схватити да су избори у којима је учествовао, били његова последња МРТВА трка…
3. новембра велики број Срба ће, очигледно, гласати за своје отцепљење од матере Србије. Они су отписали себе, и имаће судбину ледника који отпада од острва и временом га истопи море. Они који су ова размажена чеда материјализма гладили по глави и сврставали их уз истинске косовске Србе који и данас страдају јер нису прихватили евроунијатску Србију и унијатску цркву, можда су и желели овај исход.
На крају, подсетимо се да сав нормалан западни свет захтева од Срба, уствари, прихватање реалности. Реалност је за кратковидог некада равна заблуди, а жаби је реалност да осим баре ништа ван баре и не постоји на свету. Велики део, и оних са КиМ. су “реалност” прихватили, упркос речима светог владике Николаја:
Највиши облик драме јесте трагедија. Историја Срба је сва трагична. Пут србског народа води врхом опасне литице над безданом. Тим путем може проћи без страха само месечар. Такве су страхоте на том путу. Да су Срби гледали наниже у пропаст изнад које путују, уплашили би се и брзо пали и пропали. Али су они гледали навише, у небо, у судбодавца Бога, с поверењем у Њега и корачали несвесно или једва полусвесно. Због тога су могли прећи пут литицом, каквом ни један народ беле расе није до сада прошао. (Св. владика Николај)
Такође погледати “Содом, Косово и контраеволуција”
Преузето са блога “Православље живот вечни“