Одлично се знају не само врсте америчких дугова, и оних нових и оних старих, већ и ко су они који дугују. Дугују: федерална влада, савезне државе и општинске власти, финансијски и ванфинансијски сектор економије, сектор становништва (дуговања физичких лица). Међутим, интересантно је запитати се и: ко су они којима се дугује?
Државни дуг: „тржишна“ и нетржишна“ компонента
Без обзира што се сматра да и економска, и финансијска статистика САД спадају у најпотпуније и најпрецизније, та статистика ипак крије многе тајне које се тичу власништва америчког дуга … Зато се при разматрању тога мора углавном ослањати на оцене експерата. Само за једну врсту дуговања – дуговања федералне владе САД (тј. за државни дуг) – постоји потребна статистика о зајмодавцима. Извор информација је тромесечни статистички преглед Федералног система резерви, Flow of Funds Accounts, и месечни статистички зборник Министарства финансија Treasury Bulletin.
Државни дуг се, прво, дели на две категорије:
1. Дуговања чији су повериоци купци дужничких папира трезора САД на финансијском тржишту. Прво – државних обвезница (treasury securities) и благајничких записа (treasury bills). То су такозвана тржишна дуговања.
2. Дуговања, чији су повериоци различити ванбуџетски социјални фондови и буџетске организације (U.S. Government Accounts). Рекло би се да влада позајмљује од себе. Једноставно – са једне гомилице која се назива „фонд“ пребацује на другу, која се назива „федерални буџет“. Или повећа своје обавезе према буџетским организацијама, које није ни вратила. Та дуговања карактерише посебан начин формирања и евидентирања и они, за разлику од државних папира не иду на тржиште. Та дуговања, која се стварају у самом државном сектору, представљају такозвана нетржишна дуговања (nonmarketable debts).
Треба нагласити да највећег нетржишног кредитора америчког трезора представља фонд The Old-Age and Survivors Insurance Trust Fund, који фактички може да се разматра као одељење трезора са самосталним билансом. Пакет папира на билансу тог фонда је око 2,5 билиона долара.
Државна дуговања која настају преко папира које издаје трезорпоследњих година брзо расту, било да су изражена апсолутно, било релативно. Ево њихових величина, у билионима долара, крајем године: 2008 – 6,14; 2009 – г. – 7,59; 2010 г. – 9,17; 2011 г. – 10,24; 2012 г. – 11,39. Средином 2013. дуговање је износило 11,71 билиона $. Односно – за период од 2008. до данас дуг који је настао издавањем државних папира је порастао скоро дупло. У укупној количини државног дуга, дуг који је формиран преко папира од вредности које је штампао трезор, 2008.године је био 65,2%.
А средином 2013. године учешће папира од вредности се попело на 75%. Понекад медији, па чак и економска литература меша цифре зато што се у једним публикацијама под државним дугом подразумевају обе категорије обавеза федералне владе САД, а у другима – само обавезе које су створене преко папира од вредности које издаје трезор.
Главне категорије власника папира од вредности Трезора САД
Да погледамо структуру државног дуга који су направили трезорски папири од вредности, у зависности од основних група поверилаца. Ту су две групе: инострани (нерезиденти) и амерички (резиденти) повериоци. Амерички се деле на власнике финансијског сектора економије и власнике нефинансијског сектора. У финансијском сектору посебно се издвајају Федерални систем резерви САД ( његове Банке за савезне резерве) и све остале организације.
Учешће иностраних власника хартија од вредности Трезора (у %, крајем године): 2008 г. – 52,9; 2009 г. – 48,4; 2010 г. – 48,6; 2011 г. – 48,8; 2012 г. – 48,9; 2013 г. (средином године) – 47,9.
Учешће финансијског сектора САД међу власницима трезорских хартија од вредности (%, крајем године): 2008 г. – 36,0; 2009 г. – 33,9; 2010 г. – 32,6; 2011 г. – 38,7; 2012 г. – 37,3; 2013 г. (средином године) – 38,2.
Учешће осталих власника(тј. нефинансијског сектора) САД(%, крајем године): 2008 г. – 11,1; 2009 г. – 17,7; 2010 г. – 18,8; 2011 г.- 12,5; 2012 г. – 13,8; 2013 г. (средином године) – 13,9.
Учешће Федералног система резерви међу власницима трезорских хартија од вредности (%, крајем године): 2008 г. – 7,8; 2009 г. – 10,3; 2010 г. – 11,1; 2011 г. – 16,2; 2012 г. – 14,7; 2013 г. (средином године) – 16,6.
Учешће финансијских организација САД, осим Федералног система резерви (%, крајем године): 2008 г. – 28,2; 2009 г. – 23,6; 2010 г. – 21,5; 2011г. – 22,5; 2012 г. – 22,6; 2013 г. (средином године) – 21,6%. Ту спадају различити инвестициони фондови (као први – фондови за узајамну помоћ), приватни пензиони и социјални фондови, депозитно-кредитне организације (банке), осигуравајуће компаније и т.д.
Домаћи власници хартија од вредности Трезора САД
У популарној литератури и публицистици обично се приказује унеколико поједностављена схема државних дуговања САД. Говори се да је, каже се, главни власник трезорских хартија од вредности Федерални систем резерви САД. Као, дванаест Банака за савезне резерве (међу којима је најјача БСР Њујорка) одмах, још пре штампања, откупљују све емисије тих хартија. Међутим, ми видимо да је још на самом почетку финансијске кризе то било врло скромно. Крајем 2008. ФСР (FED) је по билансу поседовао 484,5 милијарди $, или приближно 8% укупне количине тих хартија.
Средином 2013.године ФСР је већ поседовао 2.159,5 милијарди $ или 16,6%. Треба да констатујемо да се у историји САД већ дешавало да је учешће ФСР у поседовању трезорских хартија од вредности било и веће. На пример, средином 1970.година оно се пело до 23% (у апсолутном изразу – 75 милијарди долара). Ако се садашње тенденције не буду мењале, претпостављају стручњаци, крајем 2014.године учешће ФСР у поседовању трезорских хартија од вредности може да дође до 20%.
У приличној мери томе доприносе програми такозваних смањења по количини. Међутим, не треба губити из вида да су ти програми усмерени пре свега не на куповину трезорских хартија од вредности, које спадају у ред висококвалитетних финансијских инструмената, већ како би се на финансијском тржишту САД стекле безвредне обвезнице .
Другачије речено: улога ФСР у обезбеђивању државних дугова се своди не само и не толико на директну куповину трезорских хартија од вредности, колико на стварање услова за такве куповине другим сегментима америчке економије. ФСР обезбеђује замену у књиговодству банака и других финансијских и нефинансијских организација безвредних хартија од вредности трезорским хартијама од вредности. ФСР у ствари врши операцију спашавања са двоструком наменом: прво – спашавају се банке и друге приватне организације које све до сада не могу да се поврате од финансијске кризе, и друго – спашава се влада.
Не знамо да ли је та спасилачка операција ненамерна, или њу врло строго регулише ФСР. Али мислим да се ту ради о врло контролисаном процесу. Најпре, откуп безвредних облигација се врши преко размене: банка се обавезује да за испоручене облигације стекне трезорске хартије од вредности. Уосталом, и друге активне операције ФСР такође могу да буду „повезане“. На пример, Банка савезних резерви даје кредит приватној америчкој банци у замену за обавезу ове друге да узме одређени број трезорских хартија од вредности.
Без објашњења ове врсте је тешко поверовати да би банке, инвестициони фондови, осигуравајуће компаније и остале финансијске и нефинансијске организације САД добровољно куповале те хартије – без обзира што су поуздане, али са симболичном каматом. Тим пре што, ако се узме у обзир обезвређивање долара, камата у ствари постаје негативна. Ствар је у томе, да све финансијске и нефинансијске компаније осим пореза треба влади да плаћају и дажбину у облику „добровољно-принудне“ куповине трезорских обвезница. Експерти признају да ФСР директно или индиректно обезбеђује стицање 35 – 40% свих хартија од вредности америчког Трезора, а у оквиру САД (без иностраних купаца) – и 70 – 80%.
Према званичним подацима Министарства финансија САД, крајем 1.тромесечја 2013.године, у рукама свих категорија америчких власника се налазило укупно 11.047,4 милијарди долара тржишних и нетржишних дугова владе САД. Амерички власници су у том тренутку поседовали 6.362,6 милијарди долара од укупне количине тржишних дугова (трезорских хартија од вредности). Међу њима су (у милијардама $): ФСР – 1.972,0; депозитно-кредитне организације (банке) – 341,4; приватни пензиони фондови – 457,7; пензиони фондови савезних држава и локалних власти – 229,0; фондови за узајамну помоћ – 946,4; осигуравајуће компаније – 263,3; владе савезних држава и општинске власти – 474,5; остали власници – 1.678,2. Ова последња група је врло шарена, у њој су компаније и организације нефинансијског сектора економије (корпорације, мали и средњи бизнис), физичка лица, други облици фондова (међу њима персонални трустовски фондови банака), брокера и дилера, остали облици инвеститора.
Да скренемо пажњу и на скромну улогу банака међу америчким власницима тржишног дуга: у њиховим рукама у САД-у је свега нешто мало више од 5% свих трезорских папира од вредности. А још средином 2008.године, када се у Америци финансијска криза тек залауфавала, на билансима америчких банака је било још мање – око 100 милијарди долара. Данас се та цифра повећала преко 3 пута. Има стручњака који сматрају да такво повећање представља „одуживање “ банака за оне огромне новчане износе (укупно приближно 2 билиона долара) које је влада у току финансијске кризе потрошила на спашавање банкарског система САД.
(Крај у следећем броју)
ИЗВОР: ВАСЕЉЕНСКА
