Вашингтон – Не памти се када се десило да неко са саудијског двора држи моралне лекције председнику САД и да притом употребљава речи „шарада” и „перфидност”, као што је то управо учинио принц Турки Фејсал, шеф саудијске дипломатије у Лондону, где је имао хитан састанак са америчким државним секретаром Џоном Керијем.„Текућа шарада међународне контроле Башаровог хемијског арсенала би била забавна, кад не би била очигледно перфидна и смишљена не само да господину Обами омогући да одустане, него и да Асаду помогне у покољу свог народа”, гласила је придика овог припадника владајуће породице саудијске краљевине.
Кери је после разговора, за који је речено да су били срдачни, изјавио да односи две земље остају „фундаментално здрави”, иако је пре тога друга истакнута личност из „куће Сауда”, шеф саудијске националне безбедности принц Бандар бин Султан, најавио да ће доћи до „великог заокрета” према Вашингтону.
Први недвосмислени сигнал наглог захлађења између две земље које су савезници још од 1933, било је Саудијско одбијање да преузме своју столицу несталног члана Савета безбедности, што је пре свега био сигнал упућен САД. Ријад је одбијање образложио незадовољством због неуспеха тог тела и целе међународне заједнице да оконча рат у Сирији.
Кап која је очигледно прелила чашу било је америчко одустајање од казненог бомбардовања Сирије због тога што је режим против побуњеника употребио хемијско оружје, али још више један донедавно непознати детаљ из дана када је та интервенција, пре него што је избегнута дипломатском иницијативом у којој је главну улогу имала Русија, изгледала сасвим извесном.
Саудијци су наиме, као предострожност од Пентагона затражили да им током интервенције обезбеди заштиту важног нафтног терминала у Персијском заливу од евентуалног иранског напада, на шта им је одговорено да за тако нешто нема расположивих ратних бродова.
Кућа Сауда је незадовољна генералним приступом Обаме према кључним блискоисточним проблемима, а поред замерке због недовољног помагања побуњеним сунитима у Сирији, Ријад сматра да је погрешна и политика преговарања са Ираном, уместо да се бомбардовањем његових нуклеарних постројења „змији одсече глава”.
Такође, Саудијци, издашном новчаном помоћи египатској војсци, подривају америчке напоре да тамошње генерале бар донекле казне због пуча у којем је свргнут демократски изабрани председник.
Америчко-саудијски односи досад су били засновани на сасвим компатибилној размени интереса: Саудијци су добијали заштитни војни кишобран, а Американци сигурну и јефтину нафту. То је додатно ојачано великим америчким испорукама оружја: у 2011. овдашњи војноиндустријски комплекс је задовољно трљао руке после поруџбине од 33,4 милијарде долара, док је прошле недеље Пентагон објавио да ће Саудијској Арабији и Уједињеним Арапским Емиратима продати „напредне опреме” за још 10,8 милијарди.
Савезници су додуше досад већ имали неколико криза, од којих је највећа била она из октобра 1973, када картел нафташа са Блиског истока предвођен Ријадом објавио нафтни ембарго Западу да би га казнио убог подршке Израелу у кратком рату са Арапима вођеном тог месеца.
Захлађења је било и у септембру 2001, због чињенице да су већина у терористичкој екипи Ал Каиде, која је извела спектакуларни напад на куле Светског трговинског центра у Њујорку и на Пентагон у Вашингтону, били саудијски држављани.
Колика је мера захлађења, можда најбоље показује наслов једног коментара у „Волстрит џорналу”, који гласи „Наши бивши пријатељи Саудијци”. Овај пословни дневник са очигледно добрим везама у Ријаду, извештава и да је тамо одлучено да се снизи ниво сарадње са ЦИА, као и да више неће бити поштовани амерички захтеви да се побуњеницима у Сирији (међу којима има и доста џихадиста) не испоручују ракете земља-ваздух које могу да оборе и путничке авионе.
Као главни „јастреб” идентификован је управо принц Бандар, амбасадор у Вашингтону пуне 22 године (1983–2005.).
Једина утеха Вашингтону могла би да буде да су његове изјаве само пробни балони и да он не ужива подршку краља Абдулаха, са којим већ има историју разилажења.
