ПОКУШАЈ КУВАЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (пети део)
Постоји у Старом Завету прича о томе како је цар Соломон решио компромисом проблем између две блуднице. Две блуднице, су наиме, имале, свака по једно дете. Међутим, током спавања једној од њих се угушило дете. Она која је изгубила дете се досетила, па је узела дете своје другарице и ујутру јој је рекла: “Ово твоје дете се угушило. А, ово живо, то је моје дете.” Наравно, права мајка није могла ово да прихвати, почеле су да се свађају и свака је тражила да живо дете буде њено. Тако упорне стигле су и пред суд цара Соломона и пред њиме је свака тврдила да је дете њено. Цар Соломон је пронашао “компромисно решење” и заповедио да се дете исече на пола па да се свакој да по пола детета. Наравно, овде прича иде даље, и то тако што права мајка зајеца, и затражи да се њено дете ипак преда оној отмичарки, а отмичарка буде равнодушна према одлуци цара. На основу јецаја је и цар Соломон препознао чије је дете и онда је ипак пресудио да се дете преда правој мајци. (Прва књига о царевима 3,16-28)
Компромиси које су црквени служитељи правили са комунистима пречесто су наликовали на компромис цара Соломона. Нешто су прихватали, нешто одбијали и на крају смо имали дете мртво, преполовљено на два дела. Такав компромис је било и прихватање Доситеја Стојковића (или Стојковског, не зна се), који је рођен у Смедереву (или у Маврову, не зна се) за поглавара МПЦ. Преломни догађаји се дешавају 1958/59. Укратко, Патријарх Викентије је 1958. у говору пред Титом прихватио да призна МПЦ, али је на Сабору СПЦ исте године то одбијено; Патријарх Викентије је 1958. мистериозно умро и по директиви комунисте Добривоја Радосављевића изабран је Герман за новог патријарха; комунисти су, уз подршку лојалних њима свештеника организовали некакав скуп у Охриду на коме су пучистички, без учешћа легалних епископа, прогласили Доситеја за поглавара њихове тзв. “цркве”; Већ на следећем Сабору СПЦ 1959. године прихваћене су неке одлуке охридских комуниста, а неке нису – направљен је “компромис”. Након огромних напора комунистичке државе, уместо Доситеј да буде осуђен због мешања у туђу епархију прихваћено је да Доситеј постане “Митрополит скопски”. Хиротонисан је још један епископ Климент и тиме је оформљена јерархија “МПЦ”.
Али, ипак су “нешто” постигли епископи окупљени око Германа: постигли су да ожењени свештеници Нестор Поповски, Тома Димовски, Спиро Поповски и професор средње школе Влатко Захаровски, који су иначе имали уредне дозволе од својих супруга да могу да се замонаше у интересу “македонске нације”, постигнуто је, дакле, да се они не хиротонишу за епископе. Али, какав је то компромис? Као онај компромис у вези броја жртава у Јасеновцу. Наиме, пошто објективни историчари говоре о 500.000 до 800.000 жртава Јасеновца, а проусташки историчари као што су Фрањо Туђман и кардинал Кухарић говоре о 40.000 до 80.000 хиљада, онда треба можда пресећи на пола па тиме наћи праву бројку, зар не? Наравно да не, већ треба утврдити на објективан начин колико је било жртава. Чак су се и у овом «компромису» последњих година уплели неки српски јерарси и квазиисторичари.
Када говоримо о компромису који је постигнут са комунистима, не говоримо о нечему што се некад дешавало, а што данас није присутно у Српској православној цркви. Говоримо о једној болести свести која стално попушта пред притисцима, тешећи себе и друге да је, ето, ипак нешто постигла.
Митрополит Иларион Алфејев и митрополит Амфилохије Радовић
Последњих година се поново намеће питање стварања аутокефалне “Црногорске православне цркве”; појавио се и поглавар у лику бившег свештеника Мираша Дедејића. Ова наказна творевина, тзв. “црква”, је толико наказна да чисто сумњамо да јој се и сами политичари који су је створили не подсмевају. Држава Црна Гора врши притисак да се призна ова творевина и СПЦ је у недоумици шта учинити. Онда се у СПЦ појављује неко са “компромисним решењем” и то “компромисно решење” звучи овако: Нек се епархије СПЦ на простору Ц. Горе што пре одрекну и избришу епитет “српска” из докумената, нек Црква инсистира на признању нове “црногорске нације”, нека се Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију још прилепи и звучна титула “архиепископ”.
Игор Лукшић и Иларион Алфејев
Све је ово донекле мимикрија. Колико је ова мимикрија оправдана нећемо детаљније испитивати, али поставља се питање какве су јој последице у духовном животу верника. Да ли је Црква вођена Духом Светим или компромисима са палим духом овога света? Да ли једно претварање и лицемерисање пред јавношћу може донети неко добро или је обрнуто? Међутим, сада иде оно што је можда још горе: Као компромис се ствара некакав “савет епископа Црне Горе”, онда се јавља “лажни цар Шћепан Мали” у виду руског митрополита Илариона (Алфејева), представника руске “црквене дипломатије”, и тај м. Иларион предлаже кључни компромис: да се цркви у Црној Гори да аутономија. Нема аутокефалије, али има аутономије! И, ето нам компромиса, ето нам нове “МПЦ” на црногорски начин, и ето нам оног расеченог детета са почетка приче! Да ово нису само наше конструкције, већ нешто што се заиста дешава у Црној Гори показује овај текст:Шта је рекао митрополит РПЦ Иларион после сусрета са Вујановићем и Лукшићем?
У суштини овде не говоримо ни о стварању “црногорске”, ни “македонске цркве”. Говоримо о уступању црквених пастира пред силницима овога света, говоримо о појму уплашености. У Откривењу се каже да је “…страшљивима … удио у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт” (21,8), а у Јеванђељу :”Не бојте се оних који убијају тијело и потом не могу ништа више учинити. Него ћу вам указати кога да се бојите: Бојте се онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао; да, кажем вам, њега се бојте” (Лука 12.4-5.). Ми сада говоримо о последицама честог уступања пред захтевима насилничке цивилне власти.
Видели смо у претходним наставцима да су многи архијереји претходно страдали, и убијени и затворени били, пре него што су се нашли епископи, па и Сабор, који су уступали пред влашћу. Шта смо добили, поставља се питање, шта смо добили њиховим уступањем? Стварање МПЦ и раскола у дијаспори је очигледна штета, а шта је очигледна корист? Ево шта одговара апологета патријарха Германа, историчарка Радмила Радић на питање -које су Германове заслуге: “…Његова главна заслуга била је дипломатска мисија у иностранству. Непрестано је путовао попут министра иностраних послова тадашње Југославије промовишући и јачајући углед Српске православне цркве, све до 1990. кад се разболео… Добро је осетио да долазе промене које ће Цркви ићи у прилог. Издејствовао је да СПЦ од државе добија више пара, дозволе да се покрену црквени часописи, свештеници попут Атанасија по Београду су одржавали слободне трибине… а привукао је и младе да се посвете богословији. Довео је много нових људи који су данас већ старији епископи”.
И… то је све чега се сетила др. Радић у набрајању заслуга патријарха Германа. Можда је то, ипак, премало, ако се сетимо да су два раскола имала темеље у његовој сарадњи са влашћу. Његова “главна заслуга – дипломатска мисија у иностранству” је преведено на теолошки језик, учешће у јереси екуменизма, што је тек разлог за главобољу, и тек питање за посебну расправу, а то што је “издејствовао… да СПЦ од државе добија више пара” је етичко питање – добијати новца од свог мучитеља, од оних који су стотинама свештеника “ломили кичму” по југословенским казаматима, који су један завидан број свештеника па и епископа убили, који су све чинили да се затре Православна Вера, у исто време док су римокатоличке цркве и џамије у Југославији биле препуне…
Павелић, Артуковић и “епископ” Гермоген
Комунистичка Југославија је у суштини учинила исто зло које је спроводила усташка НДХ. Док је НДХ вршила насилно покатоличавање, СФРЈ је над православнима вршила насилну промену свести, атеизовање. При томе, знајући да се из човека не може “истерати” вера у Бога насилно, трудили су се бар да је прилагоде државној идеологији, да постане инфериорна слушкиња комунизму и принципима које је Комунистичка интернационала прокламовала.
Наравно, лако је оптужити некога са ове дистанце, данас када немамо баш идентичне проблеме какве је патријарх Герман имао, када нам није “положен обарач” на чело као њему, али, ово није срачуната оптужба на његов рачун. Ово је анализа нас самих. Да ли смо као народ и као црква променили свест услед сарадње са комунистима? Да ли је та свест постала извежбана на компромисе са савешћу? Да ли је наша свест постала некако “дипломатичка”? Патријарх Герман је једном рекао за младог Епископа рашко-призренског Павла, а будућег патријарха српског, који је опонирао Сабору по питању “МПЦ” и дијаспоре, да је Павле “задрт, млад и скоројевић, али ће доћи памети”. Ипак, можда би нам понеки елемент такве “задртости” користио карактеру?
Сведоци смо да су Срби постали “дипломате”, и то дипломате на послу и према друштву – како што мање допринети а што више извући новца и привилегија од друштва и државе, дипломате у пријатељским односима – где се пречесто пријатељски односимо према околини а радимо једни другима иза леђа, па чак и дипломате у самој породици – где деца често варају сопствене родитеље да би извукли за себе материјалну или другу какву добит.
Постоји опасност вођења двоструког живота, да једна особа будемо у цркви на молитви, а сасвим другачија и са другим моралним вредностима у свакодневном животу. Ако се раније говорило да су “латини старе варалице”, што се односило на представнике римокатолицизма, и да та њихова недоследност има корена у њиховом вероисповедању које је само по имену “хришћанско”, нема ли корена општа уквареност данашњег нараштаја у искривљењу вере наше недозвољеним компромисима, јесмо ли у духу и даље православан народ?
Видели смо да је јерархија наше цркве преузимала на себе компромисе који су самој Цркви донели велике и још увек неизлечиве невоље, да се прешла црвена линија. Један духовник је рекао да пад једног свештеника почиње у тренутку, када он ради задобијања црквених чинова почиње да лицемери. Црквени чинови су се у време комунистичке државе добијали уз одобрење комунистичке власти. Да ли је Српска црква “скувана”, да ли јој је “сломљена кичма” зависи од тога, да ли је створила такву генерацију архијереја који би сами од себе, без присиле државе, стварали невоље за Цркву, урушавали је. А јесу ли?
Да поновимо ово битно питање: Да ли је Српска црква “скувана”, да ли је у њој дошла генерација архијереја која сама од себе, без присиле државе, ствара невољу за Цркву, за њено учење, вероисповедање? Овде треба поменути једну збуњујућу изјаву наше познате рок-новинарке Дубравке Марковић, да Православна Црква у Југославији “није била гоњена већ је сарађивала са влашћу”. Наравно, ово је страшна лаж. У годинама комунизма, па све до средине осамдесетих година двадесетог века, није било дана а да неки свештеник није био у неком од затвора због своје вере.
Ствар је у томе што комунисти нису гонили Цркву тако да је физички униште, већ да је духовно униште, да је прилагоде својој идеологији, да је учине “компромисном”. Они су оца Јустина Ћелијског који је све време свога живота јецао као она мајка са почетка приче над Српском црквом исеченом попут оног детета на два раскола – македонски и онај у дијаспори, и угроженој јересју екуменизма, држали у кућном притвору; Епископе Василија Костића, Павла Стојчевића… који су били под његовим духовним утицајем, су прогањали, за време Сабора их задржавали на информативне разговоре, тукли. Истовремено, у то време су делегације комуниста заједно са патријархом Германом вршиле дипломатску мисију у иностранству. Били су гоњени непоколебиви, а подржавани “компромисни”.
Отац Митрофан Хиландарац
На крају овог дела у коме смо поставили много питања, завршимо речима оца Митрофана Хилaндарца које је упутио, тешке за православље, 1972. године ректору Богословије светог Саве у Београду и тадашњим богословцима: “Благо вама док сте Христови, а тешко свакоме, а нарочито вама, драга дечице, који сте прихватили реч Божију и определили се за њене сејаче, ако је не употребите и као вршиоци њени и као проповедници њени, а нарочито, ако је, не дај Боже, злоупотребите. А то значи, ако од слугу Божијих себе учините слугама својим или слугама људским и ако од вашег узвишеног свештеничког позива направите једно занимање ради обезбеђења вашег физичког живота. Ми смо слаби људи док смо само себи препуштени, али, кад тежимо узвишености на коју нас Господ кроз цело Своје Јеванђеље позива, онда нам Он Сам помаже да до ње, до узвишености јеванђелског идеала и достигнемо. (Писмо је објављено у Православном мисионару 1972.)
Преузето са блога “Православље живот вечни“
