(Пацифизам као ратна техника – део четврти)
Дакле, причу вероватно знате, и, није време за шале пошто је власт Србије, ових дана, издала Косово. Први пут се то десило у српској историји. Колико је та данашња власт легитимна, то је друго питање… јер 1945., после пада фашизма, је била револуција која је срушила народну државу и увела диктатуру. Ипак, пошто је прича коју ћемо испричати уствари сурова истина, ипак да је поновимо:
Дакле… четрдесет и неке године двадесетог века, у Србији је беснео грађански рат – две војске Срба, можда из истих подељених породица на обе стране, ратовале су против фашиста, тј. Хитлерових нациста и ратовале између себе. Једни су били легална војска Југославије на челу са Дражом Михајловићем, а други револуционарна војска Јосипа Броза Тита коју су подржавали Стаљин, Черчил, Труман итд. И у тим ратним моментима је требало некако да се заради за хлеб, па је народни цигански оркестар Шабана Х. или Хуска Џ., не зна се тачно име диригента, свирао по тужним весељима, и забављао оне који су и у ратном времену били жељни забаве. Једном приликом, пошто је оркестар путем наишао на неку „нашу“ војску, Шабану се учинило да су то четници Драже Михајловића, па је са оркестром сложно и патриотски запевао песму: „Од Тополе, од Тополе, све до Равне Горе/ све су страже, све су страже генерала Драже!“ Али, пошто је неко са истанчанијим чулом вида приметио да према њима наилазе, уствари, Титови партизани, а не Дражини четници, певач се у моменту досетио и наставио песму речима: „Шта то вреди, шта то вреди, кад ће Тито да победи…“
Разумљиво је то за музиканте, њихова зарада зависи од тога колико је муштерија задовољна песмом. Нису они неке моралне и духовне народне вође. Они су забављачи. Мада, у свему треба да постоји црвена линија, шта се може а шта не.
Опет, нису музиканти једини који се владају геслом „ко плаћа – њега хвали“, или „ко је на – власти њега хвали“. Слично Циганима свирачима чини и Ватикан. Откад је изгубио политичку моћ да управља царствима, Ватикан је гледао да се додвори моћницима овог (секуларног) света и са њима направи коалицију. Покушало се чак и са црвеним «ђаволом», комунистима у СССР, али је та коалиција касније пропала. Пошто је политичка моћ променљива категорија, те једне државе јачају, а друге слабе, то је и Ватикан често у ситуацији да пева песму о Тополи и о томе да ће, ипак, „Тито да победи“. Најочитији пример таквог политиканског односа могу нам бити светски ратови.
Макијавелизам је термин који је добио назив по италијанском мислиоцу Макијавелију, аутору познатог дела „Владалац” у коме је описао деловање људи независно од моралних и других обзира. Макијавелизам означава схватање да су људи по природи кукавице, себични и неморални. Зато је оправдано бескрупулозно манипулисање њима лукавством, обманама, претњама и ласкањем, како би се постигао неки циљ. Основни принцип макијавелизма је: „Циљ оправдава средство”. (Речник социјалног рада, Иван Видановић) Да ли је макијевализам проистекао из римокатолицизма? На слици, папа Бенедикт 15.
Папа Бенедикт 15. је све време Првог светског рата навијао за Силе Осовине (Немачку и Аустроугарску…) и надао се да ће победом ових сила и Ватикан да се „омрси“ новим територијама подесним за ватикански прозелитизам. Ипак, на крају, кад је било очигледно да ће Савезници победити (Енглеска, Француска и државе око њих), папа је окренуо нову страницу и запевао: „Шта то вреди…“ Ево како је ту промену доживела једна Немица:
-Једна анегдота, која је према обавештајцима врло значајна, показује колико је напора Курија уложила да докаже промену свог расположења према Берлину. Незгода се десила у марту 1919, за време посете једне немачке даме Бенедикту 15., извесне госпође Какони, Берлинке, удате за Италијана и „рођаке једног од најважнијих министара“. Пошто се захвалила папи „што је притекао у помоћ жртвама рата, чак и немачким“, он јој је одговорио: „За Немце нисам ништа учинио.“ Дама је, сатрвена увредом, рекла једном прелату, довољно гласно да су је сви присутни могли чути: „Видимо да је ветар променио смер, јер је Немачка побеђена.“ Грешник, збуњен пошто су му касније објаснили ко је та дама и какав утицај она има у Немачкој, предложио јој је да затражи поновну аудијенцију да би „поправила утисак са прве“. Она је одбила и изјавила да ће када се врати у своју земљу, „много исхвалити Бенедикта 15.“; прелати су јој објаснили да је Ватикан, са подршке коју је пружао Немачкој и Аустрији… прешао у „најпокорнију службу Енглеској“. (Из књиге Ватикан, Европа и Рајх, Ани Лакроа Риз)
Уствари, почетни пацифизам папе Бенедикта 15. распршио се на вулгарну сервилност при крају рата. Ипак, међузависност политичких режима и папизма траје до данас на један прагматичан макијевалистички начин. Папа је нпр., данас, у добрим односима са државом Србијом, али је у добрим односима и са „државом Косово“. Он не признаје јавно Косово да би имао добре односе са СПЦ за коју се нада да ће је поунијатити, али на сваки њему могући начин подржава јачање позиције „државе Косово“ у свету. Нпр. папа нема као у осталим државама света „Бискупску конференцију Србије“, јер онда би ту морао да укључи и бискупа са Косова у њу и тиме де факто призна да је Косово део Србије. Зато се Ватикан досетио, па направио Бискупску конференцију св. Ћирила и Методија која подразумева бискупе у Србији, Вардарској Македонији, Црној Гори и „независној држави Косово“. Сада, свако може да тумачи по вољи – Срби схватају да је то бискупска конференција која обухвата 3 државе, а шиптарски националисти да је то конференција која обухвата 4 државе.
Но, немојмо много да оптужујемо Ватикан, јер и у Србији макијавелистичко цвеће расте. Шта је то што православног хришћанина поведе да одбаци живот по Христу и прихвати живот по палом човеку који Цркву схвата искључиво материјалним добром? Да ли је у питању духовна прелест, гордост и потреба за самодоказивањем, неверовање у Јеванђеље, заљубљеност у материју или нешто сасвим пето, тешко је доказати. Тек, прочитајмо вест која је недавно објављена на сајту Епархије рашко-призренске у конфору:
„17. Април 2013 – 17:48
Косовски сепаратиста прима захвалницу од еп. Теодосија и њему приврженог свештенства
Епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски Теодосије служио је данас Св. Литургију пређеосвећених дарова у храму Св. Николаја у Косовској Каменици. Након Св. Литургије на којој је нарочито било доста деце која су се причестила, Владика Теодосије је овом приликом доделио захвалнице за обнову цркве у Каменици…»
Вест је нешто уобичајено за црквени живот. Неки људи су помагали обнову цркве у Каменици, па добили захвалнице као скромно уздарје од свог епископа. Имена нису објављена, али слике са доделе захвалница јесу. На једној од њих препознајемо косовског сепаратисту Далибора Јевтића, тзв. министра у „влади“ Хашима Тачија. 17. априла је добио захвалницу, што је јасан доказ да су шиптарски побуњеници који се боре за одвајање јужног дела Србије у засебну државу сарађивали у обнови цркве у Косовској Каменици. Неколико дана после овог догађаја проглашена је и капитулација Србије од стране владе у Београду. Свуда се говори о издаји властодржаца Србије – издаји Дачића, Вучића, Николића… али, чином сарадње са сепаратистима поред живих институција Србије и епископ Теодосије се определио за признавање сепаратиста.
У влади Србије постоји ресор који је задужен за помоћ Цркви и Косову? Зашто еп. Теодосије није примио помоћ тог ресора, већ од министарства терориста? На Косову и Метохији постоје још увек, у време објаве овог чланка, легалне институције Србије на локалном општинском нивоу? Зашто еп. Теодосије није ангажовао њих приликом обнове цркве, већ је ангажовао побуњенике? Да ли зато што сепаратисти имају више пара? Да ли зато што сепаратисте помаже Европска Унија и НАТО? У реду, нека имају они више пара, али подршка оних који ратују против државе Србије, да ли је морално оправдана?
Овај потез еп. Теодосија постаје очигледнији ако се сетимо да је један други епископ – Артемије забранио контакте својем свештенству, не само са институцијама сепаратиста, већ и са званичницима држава које су признале Косово.
Хладно руковање. Дар Путина непожељан?
Еп. Теодосије је примао (и прима) новац од свих – и од владе Србије и од „владе“ сепаратиста, и од Шешељевих радикала и од Б92, и од Руса и од Американаца. Он се нада да ће материјална обнова цркава по сваку цену, побољшати повратак православних на своја огњишта. Ипак, православних на КиМ. је све мање, а оних који учествују у сепаратизму све више, а храмови све празнији. Недавна одлука да се уведе наплаћивање улаза у цркву Богородице Љевишке у Призрену довољно говори сама за себе?
Ако су православни еминентни духовници називали Косово „светом земљом“, „српским Јерусалимом“, „олтаром Србије“… може ли бити трговине у том олтару? Господ Христос је протерао трговце из храма, а о трговини у олтару и да не говоримо? Замислите да Српска православна црква, док још траје Косовски бој, тражи економску помоћ од султана Мурата, а кнез Лазар још увек жив! Незамисливо?
Еп. Теодосије није толико бескрупулозно везан за новац. Постојали су тренуци где се он показао хладан према дародавцима. Руски амбасадор Конузин је 2012. тријумфално дошао у Митровицу носећи помоћ руског народа Србима, носећи икону коју је председник Путин послао последњим јунацима и борцима против албанског нацизма на Косову. Епископ Теодосије је требало да прими икону, али није дочекао руског амбасадора, већ је послао настојатеља храма. Јавност је била ускраћена за саопштење поводом изостанка. По дипломатским правилима ово би се могло назвати скандалом.
Медијска кућа Б92, позната по гебелсовској кампањи против државе Србије, и њен главни уредник Веран Матић је значајан спонзор црквеног покрета еп. Теодосија.
На крају, још једно питање: Каква је веза између пацифизма Бенедикта 15. и макијавелизма епископа Теодосија? Бенедиктов пацифизам је уствари био део, само једно поглавље макијавелизма којим се Ватикан свагда управља. У суштини, Ватикан није пацифистичка сила, већ макијавелистичка. Тамо циљ оправдава средства. Ватикан је свима био све како би све (зло)употребио у ширењу свога земаљског царства. Епископ Теодосије је, такође, са свима сарађивао – националистима, мондијалистима, екуменистима, православцима, Русима, Американцима, навијачима и Европском Унијом… како би проширио земаљско царство и утицај свога манастира и цркава којима управља. Његов мондијализам и већа приврженост НАТО-у и екуменистима него Русима, православцима и националистима, чини се да је последица процене да је утицај ових првих у свету, ипак, већи. Пацифизам еп. Теодосија и пружање руке сарадње нелегитимним сепаратистичким институцијама би, вероватно, у некој правној држави био санкционисан. У Србији очигледно то није случај. Еп. Теодосије не сарађује са Албанцима који су национална мањина у Србији, он управо сарађује са противуставним институцијама.
Тито је у једној историјској констелацији победио Дражу, као што је и Мурат победио Лазара. Ипак, Срби и дан-данас, барем већина њих, следе Лазара а не Мурата. Православни по правилу верују у вечни живот и царство небеско. То што су Тито и Мурат победили једну битку, није значило да су победили рат. После 500-годишњег рата између православних и Мурата Господ је дао Србима државу већу од Душанове, а после 50-годишњег рата између Тита и Православне Цркве Господ је православнима дао величанствену победу Цркве над комунизмом. Из школа су деведесетих свечано избациване слике Јосипа Броза, а уношене иконе Светог Саве. Господ ће дати и победу Цркве над мондијализмом и макијавелизмом само ако и данас буде међу православнима оних који се залажу за идеју да трговцима није место у олтару.
Преузето са блога “Православље живот вечни“
