Загреб – Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи још овако да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овде за њих је више него драгоцено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете замислити каква би то трагедија била за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише. Кад дође тренутак да се више не може издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Дакле, не замерите ми ако сам негде према неком од вас погрешио, али хоћу две ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува овај мој ратни дневник. Вољно и збогом, јунаци моји!“
Ово су, према неким изворима, биле последње речи мајора Милана Тепића, последњег одликованог хероја СФРЈ и Југословенске народне армије и првог народног хероја Републике Српске.
Протекле седмице, низом скромних манифестација у Републици Српској обележене су 22 године од када је погинуо мајор Тепић из поткозарског села Комленац код Козарске Дубице, који је подигао у ваздух војно складиште у касарни у селу Беденику код Бјеловара, не желећи да препусти оружје из касарне хрватским паравојним формацијама.
Мајор Тепић је са својим војницима, од којих је идентификован једино Стојадин Мирковић из Горњих Лесковица код Ваљева, сахрањен као НН лице на гробљу Мирошевац у Загребу. Ни данас се не зна тачно где му је гроб. Власти Републике Српске поново су ових дана затражиле од хрватских власти његове посмртне остатке како би био достојно сахрањен, уз све почасти.
Његово име данас носе улице у градовима широм Србије и Републике Српске, а у његову част Војска Републике Српске је установила посебан Орден за заслуге у рату.
Мајор Тепић није желео жив да падне у руке припадницима хрватских паравојних формација – зенгама (Збор народне гарде), који су тог, 29. септембра 1991. године, опкољавали складиште, али ни да преда оружје и експлозив.
Они који су се предали, командант касарне пуковник Рајко Ковачевић, и двојица његових помоћника – потпуковник Миљко Васић и капетан 1. класе Драгиша Јовановић, а четири дана касније и још шесторица припадника ЈНА – сурово су ликвидирани. За ове злочине до данас нико није осуђен, иако су вођени судски поступци, а неке истраге су „још у току“.
Председник Информационо-документационог центра „Веритас“ Саво Штрбац за „Новости“ истиче да је проверено и познато да је ликвидацију Ковачевића, Васића и Јовановића извршио Јуре Шимић, председник Кризног штаба Бјеловара.
„Пуковник Ковачевић је тог 29. септембра, после целодневне борбе војске са припадницима ЗНГ и након што је изостала помоћ виших команди ЈНА касарни у Бјеловару, наредио предају касарне и постројавање старешина и војника. А Јуре Шимић је наредио да се заробљени војници и старешине скину до појаса, да би потом из строја извео команданта Ковачевића и његове помоћнике, потпуковника Васића и капетана Јовановића, одвео их педесетак метара даље од строја и у свакога испалио по два метка из пиштоља, усмртивши их на лицу места“, прича Штрбац.
Он истиче да су, према доступним подацима „Веритаса“, поред тројице поменутих официра, у бјеловарској касарни погинула још шесторица припадника ЈНА, а око 60 старешина и око 250 војника је заробљено.
„Док је трајала борба за касарну, мајор Милан Тепић, управник складишта муниције и експлозива у шуми Беденик, које је такође припадало бјеловарској касарни „Божидар Аџија“, да би спречио његову предају, дигао га је у ваздух. Страдали су он и седам војника „, наводи Штрбац.
Сутрадан су, по Шимићевој наредби, грађани Бјеловара обилазили заузету касарну, у којој су била изложена тела убијених официра, које су у мимоходу скрнавили пљувањем и мокрењем по њима.
Шесторица заробљених припадника ЈНА (Радован Барберић, Здравко Докман, Радован Гредељевић, Иван Хосјак, Бошко Радоњић и једна НН особа), углавном са подручја Бјеловара, међу којима и двојица Хрвата, издвојена су и затворена у Полицијску станицу, одакле су их ноћу 3. октобра извела униформисана лица са фантомкама и стрељали их исте ноћи у шуми „Чесма“, недалеко од места Мало Кореново. Са њима је био и цивил Саво Ковач из Бјеловара, којег су дан раније ухапсили у његовом стану под оптужбом да је „снајпериста“, који је, игром случаја, иако је задобио три прострелне ране, преживео стрељање.
„Видим да се ових дана у хрватским медијима Тепић поново назива свакаквим погрдним именима, али његов чин је по свему херојски“, закључује Штрбац.
Оптужница против Јуре Шимића
Војно тужилаштво у Београду је 1992. године подигло оптужницу против Јуре Шимића и његових сарадника, која му је, преко Већа за ратне злочине у Београду, достављена у августу 2011. ради уручења, што је испровоцирало Хрватски сабор да, у октобру 2011, донесе Закон о ништавости одређених правних аката правосудних тела бивше ЈНА, бивше СФРЈ и Републике Србије, који је спречио даље поступање по њој.
„Жупанијски суд у Бјеловару је, по захтеву Жупанијског тужилаштва у Бјеловара, против Јуре Шимића у новембру 2010. покренуо истрагу „због основане сумње на почињење кривичног дела ратног злочина против ратних заробљеника“. Истрага је још у току, с тим да је у међувремену пребачена на делегирани Жупанијски суд у Ријеци, а осумњичени је, након 11 дана проведених у притвору, пуштен да се брани са слободе, на којој ужива све почасти најугледнијег грађанина Бјеловара“, истиче Штрбац.
У ваздух 170 тона експлозива
Мајор Тепић је минирао складиште муниције са 170 тона експлозивних средстава и дигао га у ваздух. Осим њега, погинуло је званично 11, а незванично 200 нападача ЗНГ на касарну.
