Нико није могао да спречи 5. октобар – ни ЈСО, ни МУП, па ни Војска јер је тог дана већ било касно – пета колона је добро одрадила свој посао. Нисам никакав херој 5. октобра који је био „класични државни удар“, али да сам добио наредбу да „ударимо на народ“ – не бих је извршио. Једини договор који је постигнут те ноћи био је да демонстрантима случајно не падне на памет да крећу на Дедиње – на полицијске и војне објекте јер нисам желео да се догоди „румунски сценарио“, па да нам се цео свет смеје.
Неки Милорада Улемека сматрају својеврсним херојем 5. октобра. Неки „Милошевићевим човеком“ који је у време „демократске револуције“ само мудро тактизирао искључиво у свом интересу. А ево шта сам Легија каже о тим догађајима и својој улози.
Какву сте улогу ви и ЈСО имали у догађајима од 5. октобра и ономе што им је претходило, као и после тога?
– Наша улога је мање-више позната. Морам, ипак, да нагласим да је често била преувеличавана. Причане су разне бајке. Те бајке су опет лансирали они који су хтели да од њих профитирају. Углавном су такви себи приписивали заслуге за тобоже пресудну улогу у некаквим договорима са нама и у стављању ЈСО под своју контролу. То су све глупости. Једини ко је пред 5. октобар имао контролу над ЈСО била је Служба државне безбедности са Радетом Марковићем на челу! Све остало су биле само пусте жеље појединаца.
Шта тиме желите да конкретно кажете?
– ЈСО за време 5. октобра није имала никакву улогу! Ми смо у све то били укључени на самом крају, када је пуч већ био изведен. Поново кажем пуч, јер ако неко код нас и даље мисли да је 5. октобар био спонтано окупљање народа – онда је тај обична будала. Тврдим: то је био класичан државни удар!
Није ли уставна и законска обавеза и ЈСО, као дела МУП-а Србије, била да заједно са Војском спречи сваки, па и тај „државни удар“?
– После битке сви су „генерали“ и сви се праве паметни. ЈСО пре свега није формирана ни опремана ни обучавана да се бакће с јавним редом и миром. Још мање – да разбија демонстрације или било каква друга „окупљања“. У ту причу смо улетели зато што је колективно лудило било захватило цео систем. Зато што је догорело до ноката.
Милошевићев режим као да није озбиљно ни покушао да спречи тај „државни удар“…
– Није ни могао да се спречи 5. октобар. То нису могли да ураде ни ЈСО, ни МУП, ни Војска! Тог дана је већ било касно. То је требало урадити и спречити много раније. Због чега није – то не знам. Поводом 5. октобра све безбедносне структуре су подбациле. Данас је сасвим јасно због чега. Пета колона је добро одрадила свој задатак.
Зар је могуће да ЈСО није имала баш никакву улогу? Зар „улога“ није била и то појављивање на „самом крају“?
– Када смо наступили, имали смо задатак да покушамо да извучемо припаднике полиције који су били заробљени у Телевизији и Савезној скупштини. Међутим, док смо дошли до града стигле су нове информације: да је све у реду и да нико од припадника полиције није у опасности нити је заробљен. Да би се лично уверили у то направили смо један круг око Телевизије и Скупштине, успут полупали пар усијаних глава које нису хтеле да нам се склоне са пута и после тога се мирно вратили у базу. То је углавном цела прича. Уосталом, да ли сте икада за све ово време чули од мене или било ког припадника ЈСО да се хвалио неким заслугама у вези 5. октобра.
Да ли припадници специјалних јединица по закону имају право да „успут полупају пар усијаних глава“? Није ли то понос на који немате право?
– Прве усијане главе су имале срећу и добро су прошле јер када неко пуца на полицију и при том отворено показује оружје и неће да се склони са пута – онда је најбоље што може таквима да се деси да прођу с разлупаним главама. То нема никакве везе са поносом. То је само значило, немојте да се курчите да вас не самељемо!
Зар 5. октобра није било никаквог договора у којем сте учествовали?
– Једини договор који је постигнут те ноћи био је да демонстрантима случајно не падне на памет да крећу на Дедиње. На полицијске и војне објекте. И тај договор је у целини испоштован, изузев инцидента око Градског СУП-а, али је и то било решено без икаквих последица. Једноставно, нисам желео да се и код нас догоди „румунски сценарио“, па да нам се цео свет смеје.
Због чега је онда све то било обојено сасвим другим бојама?
– После 5. октобра су многи покушавали да нас злоупотребе, хвалећи се како су баш они допринели томе да ми не интервенишемо. Често сам могао да чујем: и како ЈСО није ударила на народ, и како је издала Слободана Милошевића, и како сам ја испао некакав херој. Све тако бла, бла, бла. Данас могу само да кажем – нити сам ја некакав херој 5. октобра, нити смо ми издали било кога, нити смо имали намеру да ударимо по народу. Тада смо само радили свој посао. Или смо то бар покушавали.
Могло би се закључити да је херој 5. октобра заправо био шеф ДБ Раде Марковић, који није наредио ЈСО да крене на народ?
– Не постоје хероји 5. октобра. Постоје само они који су били разумни и они који то нису били.
Добро, да сте добили наредбу да угушите тај „класични државни удар“ и да „ударите на народ“ како бисте поступили?
– Таква наредба никада није била издата. Нити би је ико издавао. Нити бих је ја извршио…
