Лешеви плутају Савом
У часопису Мост наведена имена жртава, али и њихових виновника.
Прота Војислав Петровић у својој беседи наводи да су комунисти у рату и после рата побили 800.000 Срба! А затим се пита зна ли неко иједног који је осуђен због тих злочина? И не само то: политичке ликвидације су још увек у Србији нормална ствар. „Картагина“, односно ДБ, још увек није разорена, а прича се о паду комунизма.
Ако је неко од убијених људи са моста рехабилитован, то би значило да су вама, наследницима, већ враћене куће, локали, земља, дворишта у које су се уселили ти несрећни ослободиоци. Уместо тога, продаја те земље и тих локала управо цвета „у име народа“.
Протина беседа, која је за ову прилику мало скраћена, а која је посредством часописа Мост допрла до слуха нације, није, без сумње, стигла до владајуће структуре: обмане о „оним“ пензијама, рехабилитацији и повратку отете имовине још трају.
Ех, да нам је више оваквих часописа који отворено, без страха и улизивања, говоре о мучним годинама под комунистичком диктатуром. Шабачки часопис је пун стравичних сведочења и исповести које су препрека забораву.
Потресне исповести
„Хоћу да испричам истину о смрти мога оца Душана Павловића, из доње Сипуље. Одведен је 8. октобра 1944. године и више о њему нисмо ништа знали. Чули смо да је стрељан на Шабачком мосту и да је у затвору био много мучен. После извесног времена одвели су моју стрину Зорку и мене. Стрину су мучили и тукли тако да су јој вилице и руке поломили За све ове муке и тешкоће које смо преживљавали тужиле су нас улизице и издајници: Млађо Живановић, звани Ћуп, Станислав Матић Кошчура, Леко Нинковић Реброња и Будимир Тодоровић Рода. Мајку су терали по кулуцима и одузимали нам све из куће – пшеницу, брашно, вуну и друго. Кад сам им затражила потврду да смо измирили дуговање, одбили су. Кажу ми: „Сад смо ми сила, а сила Бога не моли“. Молим вас да све овако објавите јер то је цела истина“, пише Загорка Павловић из Београда.
А унук Душана Павловића, који носи дедино име, захваљује се Удружењу грађана „Мост“ и наводи: „Захваљујем људима који су потегли ово питање мучки убијених родољуба из ових крајева. Волео бих да се нађе и објави слика мога деде Душана и да се подаци о њему упишу у цркву Свете Петке“.
Срба Мумало, капетан дуге пловидбе у пензији, син покојног професора Ђорђа, испричао је за Мост: „Негде око подне, 27. новембра 1944. године, дође код нас у стан, сав испрепадан, татин ученик – не сећам се имена, али се презивао Враштановић из Миокуса – и сав узбуђен и уплашен, шапатом рече: „Учо, нашао сам леш чика Сретена, каменоресца, шта да радим с њим?“
Одмах обавестисмо његову жену Терезу и воскара Богољуба Стојановића, њиховог пријатеља. У пуној тајности столар Цанић направи сандук а леш буде допремљен исте ноћи, у таљигама, прекривен сеном. Био је само у гаћама, па су га обукли и тајно, пре зоре, сахранили на Камичком гробљу. Опојао га је поп ДрагићÖ“ Сретена Бујуклића, каменоресца, на мосту је убио један његов радник који је био у партизанима. У његовој конфискованој кући, у Мачванској улици под бројем 4, касније су становали глумац и управник Шабачког позоришта Мавид Поповић и његова супруга Мира Тодоровић, касније Ступица. Крзнар Вучко Милосављевић препознао је Сретенову бунду на једном официру ОЗНА“.
Дођоше црни дани
„Како дођоше на власт комунисти, за нашу кућу дођоше црни дани. Мој стриц Јован Иконић – Јоца Паскурица био је деловођа у општини Липолист. Убијен је 1945. у шапцу, на Савском мосту. Једина кривица му је била што је био паметан, писмен човек, пријатељ виђених људи у селу. Долазак партизана у Липолист искористили су Јоцини непријатељи Живојин Божанић Жока и остоја Селенић Крцун, како би задовољили личну мржњу и завист. Како су га тада опањкали, тако су га „ослободиоци“ одмах повели у Шабац. Још тада се Жока јавно хвалио да ће га будаком убити. Тако је, нажалост, и било: данима су га зверски мучили, живог кастрирали, убили и бацили у Саву. У мучењу су се такмичили Жока и Остоја Селенић Крцун. Крцун га је убио, а Жока мотком одгурнуо у Саву и испратио речима: „Иди, Јоцо, нек те једу рибе!“
Био је то крај мука Јоце Паскурице, али оне тек настају за његовог брата Ивана и његову породицу. Кафану Ивановог оца у центру Липолиста, у коју су пре рата често долазили и дужни остајали, затварају, отимају земљу, коње и стоку, чак и пшеницу у крстинама, односе чесму и покућство и све то деле међу собом. Физички и ментални терор траје годинама. Кад је Иван брату подигао споменик, Крцун и Жока га разбијају, а његовој тек рођеној кћери Крцун прислања пиштољ на главу и прети: „Ето, могу сад да те убијем, не можете ми ништа. Ја сам бог богова!“
Комунистички моћници су умишљали да су постали богови да могу да убију, осакате, опљачкају и да никоме не одговарају за своја недела. Они су судили другима, а Бог њима: Жожа је умро у штали, међу свињама, јер га син није пуштао у кућу. Ни син му није боље завршио: убиле су га комшије кочевима јер их је стално малтретирао. Крцун је завршио у душевној болници, везан ланцима.
Овако у часопису Мост, по казивању своје мајке Милке, сведочи Јоцин синовац Зоран Иконић.
Нестајање Србије
Тако је из ноћи у ноћ нестајала она домаћинска Србија она Србија пуна моралног здравља и моралне лепоте. Ту Србију су убијали српски комунисти. Домаћинску Србију треба тражити у масовним гробницама. Народ зна где су масовне гробнице. Приче о њима преносе се с колена на колено. Уз заветну поруку: Не заборави! У последње време на овим стратиштима одржавају се помени: воштанице, молитва за покој душе и по која суза. Све ово сведочи да нису заборављени. Ни жртве, ни њихови џелати. Има и понека исповест како је баш ту, на тој ледини, пред том јамом, мостом, над реком или поред ње остао без оца, брата, стрица, ујака.
Готово да сваки град у Србији има по неколико стратишта. У Чачку је најпознатија она поред Мораве, на садашњем фудбалском игралишту и у насељу које се зове Казаница. Ово насеље је „покривено“ приватним кућама и државним предузећима. На овом првом на зверски начин усмрћен је чувени чачански прота Милан Туцовић. Прота, осуђен на временску казну, уочи Васкрса 1945. године, изведен је из ћелије уз речи: „Изађи, попе да се сретнеш са својим Богом!“ Млатнули су га будаком у главу и тако измрцвареног, али још у животу, у седећем ставу закопали у земљу.
Како би било, мислим, да суд рехабилитује проту Туцовића, да неки судија поништи стару, чак и ако је нема, и испише нову пресуду да је прота невин, да је убијен на правди Бога, да је усмрћен на свиреп начин, а да се из пресуде о невиности види ко је проту пријавио, ко је против проте сведочио, ко је писао оптужницу, ко је био у пороти, ко је пресудио, а ко, на своју руку, моћан и немилосрдан, поништио пресуду о временској казни и проту извео на губилиште? Добро би мислим, то било, али тога нема. Нема истине а има фраза како је „исправљена неправда“ и како је са невиног човека „скинута љага“. Правда је казано другим речима, задовољена: жртва је проглашена невино, али се не зна за њен гроб! Не зна се ни како је усмрћена: маљем, ножем, сетом, будаком.
Е зна се како је усмрћен, али се зна где је укопан Миле Шушић, домаћин из Липнице код Чачка, племенит човек који ни мрава у животу није згазио: тако се за њега говорило. Зна се да његов син Синиша, познати фудбалер чачанског „Борца“ никад није одиграо утакмицу на домаћем терену. Није играо, него је плакао: испод кратке траве на игралишту, у дубини земље кости су његовог оца. Није Синиша по њима могао да игра. Чинило би ми се, говорио је, као да уместо лопте шутирам очеву лобању.
Сведочи Бранко Пејовић
Сваког празника овај Србин из Црне Горе пали десетине воштаница за побијене без истраге и суђења.
Железничар Ратко Марић био је један од повеће групе која је закупила утрину поред пруге у Чачку – хтео је да узгаја поврће и тако мало обогати породични буџет. Али, чим је крампом ударио у земљу, ископао је лобању. Одустао је, а о лобањи и костима ћутао да не би на истом месту окончао свој живот. О злочинима комуниста није смело да се говори.
Где су наше највеће гробнице? Река Сава? Сремска равница, Славонија, Блајбург, Кочевје, јама Понор између Фоче и Калиновика, поток Змијанац у Бољевцу код Зајечара, село Горњи Крупац у алексиначком срезу, дубоке јаме око Котора на планини Букуљи, на крушевачкој Багдали, на Лоњском пољу, том крвавом градилишту на коме су убијани изнемогли затвореници?
Видећемо сведочење Бранка Пејовића, који живи у Торонту, и Драгана Топаловића Гороломца из шумадијског села Чумића, који је живео у канадском граду Виндзору.
Много је жртвених поља у земљи Србији, а премало истраживача и хроничара. Мало пописивача. Мало писаца. Ко ће да напише књигу српских јада. Не књигу, томове књига. Ко да сабере сав очај и све вапаје, све сузе и све пригушене јецаје, сав чемер и јад, сваки врисак и јаук, све црне мараме и црне барјаке, све гробове и све гробнице настале у комунистичкој тиранији?
Књига српских јада
Ко ће да попише све срушене и спаљене куће, све срушене и оскрнављене богомоље, сва утуљена кандила, све тамнице и све Брозове тамничаре? Ко ће у књиге српских јада уписати све куће и виле, све станове и све њиве, све забране и винограде, све млинове и све ливаде – отете од српских домаћина? Ко ће Српској православној цркви вратити стотине хиљада хектара њене земље? Ко ће откопати масовне гробнице комунистичких жртава? Ко ће их опојати и сахранити? Ко ће им вечни помен у камен уклесати? Ко ће од стратишта начинити светилишта?
Подсетник: О празницима, о Божићу и Васкрсу неизоставно, о својој крсној слави, у православним храмовима у Торонту, деценијама већ, Бранко Пејовић пали десетине воштаница, помињући, молитвеним шапатом, имена оних чијем су покоју душе намењене. Ово је за Радиновиће: Панта Алексиног, Костадина Перовог, Петра Николиног; ово за покој душе тројице синова Николе Радоњића: Вукала, Живка, Пера; ово је за мог оца Николу и моју браћу: Светозара, Петра, Димитрија, ово за стричеве…
Брат ударио на брата
Док пали воштанице, Бранко Пејовић као да поново гледа оне сурове призоре из маја 1945. године у Словенији – како партизански тенк прелази преко још живих тела шесторице његових пријатеља и сабораца из села Прогоновићи у Љешанској нахији. Сећа се добро тог ужаса близу великог моста у Марибору.
Други призор је још суровији: видео је људе – буктиње и чуо њихове јауке… Живи су код Дравограда спаљени. Овај догађај и имена ових несрећника Пејовић памти као да су се догодили пре неки дан. Како и не би кад су били његове комшије, пријатељи и ратни другови из јединице војводе Павла Ђуришића: браћа Владимир и Љубо (Саво) Пејовић, затим Марко (Томо) и Бећир (Андра) Пејовић. Преостала двојица од шесторице спаљених били су Вукадин Божов и Никола Рајков Стојановић из села Ораси.
Ове људе Бранко је добро познавао. Знао је да су неколико дана раније прешли у Аустрију и да су их, баш као и њега сада, Брозовим џелатима изручили Енглези…
Призори ужаса
Закрви нас Броз, удари брат на рођеног брата, синовац на стрица, комшија на комшију, пријатељ на пријатеља. Тече братска крв несрећном Црном Гором. Мени је тада, у јулу 1941. године било тек шеснаест година – премлад си, каже ми отац, за пушку. У моје село, изненада, бануше људи с петокраком звездом на капи. Отац Никола и два старија брата, Светозар и Димитрије, избегоше у шуму. Остао сам у кући, уз мајку Јованку, најмлађег брата и сестре: Дару, Сенку, Десанку и Лепосаву. Не затекоше оца и браћу код куће, па мене, дечака недораслог пушци, узеше као таоца. Њихов штаб, партизански, био је у школи између Ораха и Штитара. Ту су наместили шпорет и ја сам, стално под присмотром, морао да им доносим и цепам дрва. Ту сам, изблиза, сваког дана гледао те људе… Били су спремни да убију док трепнеш. У штабу су били Пеко Дапчевић, Андрија Лопичић, Вељко Мићуновић, Михајло Вицковић, Бошко Пејовић и Бајо (Лазов) Пејовић. Видео сам кад су двојицу Срба, доведених из Боке Которске, тукли до бесвести и потом убили испред школе. Тада сам први пут видео мртве људе. Згрозио сам се, и слику, тај призор, ево, носим и данас… У то време убили су Васу Јована Ђуровића. На кућном прагу у Орасима. Убили су свештеника Перу Вујовића из Ријечке нахије. После се причало да су га полуживог бацили у Бегову јаму…
Ређали су се призори ужаса: једног дана довели су, везане четрдесет двојицу Црмничана и све их поубијали изнад школе, у камењару, између Ораха и Штитара. Убрзо потом довели су двојицу браће Шћепановић, официре Краљеве гарде, родом из Даниловграда. После мучења убијени су…
Сестре нађоше гроб
У повлачењу у Босну, и даље према Хрватској, Словенији и Аустрији, близу Тузле, у борби с титовцима погинуо је мој брат Светозар. Ја сам га сахранио. Ужас! Обележио сам гроб, начинио скицу, носио је у џепу. Касније сам преко наших поверљивих људи успео да дојавим сестрама где је Светозар сахрањен. И, да видиш чуда, моје миле сестре су успеле да нађу гроб. Помогли су им неки муслимани да га откопају и оне су, педесетих година, донеле кости у руксаку… Похраниле су их у породичној гробници и ћутале. Знале су шта би им титовци урадили да су знали…
Димитрије, мој други брат, старији од мене две године, био је с четницима, али се нисмо често виђали – једва два-три пута за време рата. Ни оца нисам често виђао. Тек, знао сам да су живи. Са мном је, кад смо се повлачили према Босни, био и најмлађи брат, Петар. Било му је само 13 година. Нисмо смели да га оставимо у кући. Са женама и децом, избеглицама, Бог зна колико их је било, кренула је и моја сестра Лепосава. Њој деветнаест година.
Уз пут готово непрестане борбе: час са усташама, час са титовцима, час су они заједно против нас. Некако смо се пробили до Драговграда. Ту, дуж пута, све сами призори ужаса: лешеви побијених људи, жена и деце. Ко их је побио? Усташе? Комунисти? Бугари? У то време бугарска окупаторска војска претворена је у „партизанску“ и један њен део био је упућен у Словенију…
Идемо даље, даље од овог ужаса, од овог задаха смрти, од ове туге големе. Мој брат, мали Петар, пао Бугарима у шаке. Они га предали титовцима, а ови га, са још неком децом, послали у Нови Сад. Тамо је остао неко време. Сазнао сам да је био курир у пошти. Али дечак се пожелео мајке и сестара и одлучио да се врати својој кући. За јаде се црне вратио: Чим су на Цетињу сазнали за његов повратак – нашли су га и убили. Убили дете од четрнаест година!
Чујеш ли ти ово, Србијо?!
Негде код Дравограда нађем брата Димитрија. Боже, какве среће, ипак. На кратко смо се видели, мало попричали и свак оде са својом јединицом. Моја група се некако пробила до Блајбурга. Ту Енглези траже да положимо оружје уз обећање да ће нас пребацити у Италију. Лажу! Предали су нас титовцима! Угурали су нас, разоружане, у камионе и право комунистима у шаке. Леле, тог ужаса, те смрти, тих патњи! Тешко је то описати. Довели су нас до Клагенфурта, ту су нас, најпре, везали сваког понаособ и потом по двојицу…
Телефонски каблови, којима смо везани, урезали се у месо, липти крв… Претресли су нас и покупили, боље да кажем отели све што је било вредно: сатове, прстење, чак и четкице за зубе. Дође неки партизански официр, неки Дубајић и рече: „Ником од вас неће пасти длака с главе, вратићемо вас вашим кућама, па ко је крив нека одговара“. Воде нас даље, пешачимо у дугим колонама…
Газили људе тенковима
Једне вечери дошли су непознати људи у логор и убили Секулу Дрљевића и његову супругу.
На мосту код Дравограда видео сам оне призоре ужаса, оно гажење тенком и оне људе – буктиње. Свесни смо да од оног Дубајићевог обећања неће бити ништа, Бог зна коју ћемо ми провалију попунити. У мојој колони, до мене, један мученик придржава црева рукама. Хоћу, некако да му помогнем, али ме спроводник млатну кундаком и посрнух. Њега издвојише и убише са два метка. Оставише га на путу. Стигли смо, тако до Марибора.
Сутрадан су нас онако гладне, везане, стрпали у камионе и повели некуда. Куда? Питам једног стражара, зову га, чујем, Алија, куда ће нас, а он каже уз осмех: „Кући, а ваша кућа је – провалија!“ Па, добро, мислим, ако је дошао тај час – нека буде, само да нас више не муче. Бог је удесио да у тај камион, у коме сам био, убаце и брата Димитрија. Чим смо се приближили једном брду – чули смо пуцње и узвике: „Живео Дража!“, „Живео краљ!“ Било нам је јасно куда нас воде и каква нам је судбина.
Убише ми брата Петра
Мој брат Димитрије успео је да се некако ослободи оних каблова којима је био везан. Бог је хтео да се наш живот не оконча. Опрезно и неприметно ослободио је и мене и још неколицину везаних. Кад су заповедили за изађемо из камиона, скочио сам на једног стражара и отео му машинку. Димитрије је скочио на другог – почело је гушање. Измакнем се мало и оспем рафал. И они узвратише ватру. Бежали смо увише праваца, сагињали се, скакали да бисмо избегли куршуме. Димитрије сеспасао бекством, идући другим правцем од оног којим са ја ишао. Срели смо сеубрзо потом у Аустрији, прошли смо кроз прихватне логоре и заједно емигрирали уКанаду. Умро је, веселник, пре неколико година.
На том путу страве и ужаса у Словенији страдао је и наш отац Никола.
Бежећи из тог комунистичког пакла успут сам нашао Ђуру Ковачевића – још је био везан. Нашли смо и трећег. Био је то публициста Ђоко Пајковић, онај што је писаоо Ђиласовим задужбинама смрти. У једној шуми нашао сам пиштољ, пушку и две бомбе. Е, кажем, сад си добро наоружан, сад ћеш скупо продати главу. Ковачевић сада живи у Детроиту, у Америци, а Пајковић у Канади.
Енглези се, кад смо се поново обрели у Аустрији, нису усудили да нас врате. Променио сам неколико логора. У једном од њих био је Секула Дрљевић са женом. Једне вечери дошли су неки непознати људи у цивилу и убили их обоје. То су, знам сигурно, били Ђуришићеви четници. Освета за оно што нас је Дрљевић намамио и многе предао усташама.
У међувремену сам сазнао да је моја сестра Лепосава ухваћена негде код Блајбурга, али је нису убили. Одвели су је на Цетиње, тамо ошишали и држали месецима у затвору. Једина њена кривица била је у томе што је из четничке породице.
Кад је неко мојим сестрама дошапнуо да се наш брат Петар налази у затвору на Цетињу, молиле су да га виде, покушавајући да убеде титовце да је он невино дете, да нема ни четрнаест година, а они су рекли да имају поуздане податке да се Петарналази у Лондону. А он је већ тада био убијен.
Сестре су хтеле да на споменик мајци ставе и очеву слику. Толико су се титовци побунили да су им претили смрћу. Нису, јаднице, смеле да ризикују. Нису им, чак, дозволили да на мајчином споменику остане: „Јованка, Николина, Пејовић“. Не! Морали су да скину очево име. А сада ови исти људи говоре да су православци и тврде да они бране угрожено српство. Јадно је то српство кад га и титовци бране.
Злочин против човечности
Из мога села у четнике је отишло 28 мушких глава, у животу сам само ја. Неки су током рата погинули у борбама, неки, као што сам рекао, у паклу Словеније. Шесторица њих, који су остали у земљи убијени су после рата, 1946. године.
Најсуровији крај доживео је учитељ Војин Ђуровић из мог села. Он је с петорицом људи, четника, остао у завичају да се до смрти бори против титоваца. У то време кришом је долазио код моје мајке – она их је хранила као своју децу.
Једног дана, међутим, неко га је „прошпијао“, па су му припремили замку и ухватили га. Одлучили су да га усмрте на суров начин: најпре су му везали руке и ноге, па га тако спетљаног везали за самар на коњу, бичем натерали коња у трк. С Војиновом главом на љутом кршу коњ је за кратко време претрчао око три километара и зауставио се пред кућом његових родитеља, оца Симе и мајке Зеке.
Неки комесар, монструм, коме је пала на памет ова сурова смрт, питао је ојађене родитеље је ли то њихов син Војин. Кад су видели овако умореног сина – изгубили су свест и сручили се на земљу. Али, кад су се освестили, повели су их, силом, наоближње гумно и терали да играју коло око мртвог сина. Неки од ових зликоваца још су у животу. Вероватно и они, попут других, заступају интересе српског народа, а заборављају колико су Срба, честитих људи, својом руком убили да би показали колико су верни Јосипу Брозу. И шта рећи сада после ове потресне исповести Бранка Пејовића? Је ли ово злочин против човечности? Шта би рекао онима који данас заговарају помирење џелата и жртве?
И шта би рекла родбина Војина Ђуровића, оног доброг учитеља са смрсканом лобањом коју показаше његовим родитељима, претећи им смрћу ако поред мртвог сина не заиграју коло! Шта су они? Људи или звери? Како да потиснемо у заборав спаљивање живих и гажење тенковима? Можда нешто више отоме зна командант партизанске јединице мајор Симо Дубајић? А генерал у пензији Јово Капичић? Можда је он нешто начуо о томе? Можда је вољан да проговори? Никад се не зна шта људи у позним годинама могу да открију. Познавао сам људе који годинама, у самртничкој постељи, нису могли да умру док нису открили своје злочине.
Узалуд се власт труди да нам убије сећање на жртве. Све је у записима, у летописима, књигама, у памћењу. Узалуд власт настоји да одржи заблуду да смо ми сви Срби и да имамо заједнички национални интерес. Боже, сачувај! Имати српско име и презиме не значи ништа за оне који су се одрекли своје нације, своје православне вере, своје крсне славе, свог Божића и Васкрса. Па још кад данас кажу да смо ми браћа! Ма каква црна браћа! Они су се давно разбратили и браћу своју издали. Нас су највише побили, осакатили, пребијали, опљачкали ови са српским именом и презименом, ови који су убили Бога у себи, а потом маљевима убијали Бога у својим идеолошким противницима.
Пред црквом козарачко коло
Записујем сведочење мога пријатеља Драгоја. Каже:
– Узвртео се мој комшија, почео да помиње Бога, да носи крст на грудима и бројанице око руке. Притисло га нешто. Знам да Бога, осим у псовкама, оним најгаднијим, није имао у себи више од пола века. Сад му је, види се, Бог нешто затребао. Сваког часа помиње Бога. Види се да има неки циљ. Не могу да поверујем да се из њега исцедио онај комунистички отров. Он као да је изгубио памћење, тако се понаша, ја опет, памтим све.
Ја недељом и празником у цркву, он испред цркве, на ледини, води козарачко коло.
Ја појем у славу Бога, он пева у славу неког Јосипа Броза.
Ја се заклињем Светом Сави да ћу истрајати на Светосавском путу, он се заклиње Титу да с његовог пута неће скренути.
Моја кћеркица у основној школи клечи на зрневљу кукуруза зато што је на улици од старог проте тражила благослов; његов синчић из истог разреда и исте школе добио петицу из владања зато што је грубим речима увредио проту.
Неко време га, на општу радост мештана, није било у селу. Неки говорили како је отишао на школовање, приметили његови шефови да је бистар, вредан, одан партији. Одан партији као нико! Е, та оданост је требало да буде награђена. Како? Чиме? Па тиме што ће оданог партијског радника наградити школовањем. Усудим се да питам за шта то припремају нашег комшију, а чујем одговор: за комесара! А где је та школа, питам даље, а они кажу да је у Кумровцу. Па још додају: ко је завршио кумровачку школу, може одмах да буде професор универзитета!
Коње за олтар везивали
Омиљена парола била је „ништа нас не сме изненадити“, што значи да су доушници добро распоређени.
Он се, стварно, тако и понашао – у све се разумео, све је знао, разумевао се у спорт и медицину, економију, науку, финансије… Сељаци га додуше, нису зарезивали ни за пет пара, осим неколицине нерадника који су испуњавали све његове наредбе. Њих је добро награђивао оним материјалним добрима које је отимао од нас. Како су који плодови из земље пристизали, тако су он и његови послушници прилазили с празним џаковима и запрежним колима… После Кумровца још више се осилио – кад је поред цркве пролазио са својом дружином певали су „не верујем у небеса, већ у Маркса и Енгелса“.
Омиљена парола била им је „ништа нас не сме изненадити“. Хвалио се како Партија свуда има своје људе – помињао је пчеларе, рибаре, ловце. Све се чује, све се зна. Није помињао оне ватрене активисте који су ноћу непослушним домаћинима палили стогове сена, а проти растурали пчелињак.
Прекори од неверника
Свакојаким се јадима бавио: цинкарио људе, слао уходе и провокаторе у куће честитих домаћина, наговарао синове и кћери да из очевих кућа избаце иконе и кандила. Море, да видим чудо: једног дана, уочи Савиндана, спопала ме грозница – притисла ме тако да једва дишем. Не могу ни у цркву да одем. Приметио то мој комшија, новопечени верник у позним годинама, па ми при случајном сусрету каже: „Е, мој комшија, није те било у светом храму на велики празник“. То он мене прекорева. Замислите: он! Он који више од пола века није знао за Бога, он, који је стајао пред овим истим храмом да би у своју доушничку бележницу уписао имена оних који се у њему моле. Само што ми није рекао: Јадан си ти верник кад ни на Савиндан не дођеш у цркву!
Гледам ја у њега као у чудовиште и мислим: која несрећна мајка избаци из утробе ову моралну наказу! Види чуда: не можеш ни да га увредиш – кажеш му да је лажов и преварант, он се гласно церека. Али, кад му кажеш да је комуњара, хоће очи да ти извади! Нисам, виче. Нисам, славе ми! Заклиње се крсном славом, а давно, чим је постао скојевац избацио икону светитеља из очеве куће. Кажеш му да сви знају да је био у Партији, он се не буни, каже да је то тачно. Сви знају да сам био члан Партије, али мало ко зна да сам тамо убачен! Убачен да Партију разарам изнутра! Моје дело је видљиво: Партија више не постоји!
Није он једини који сада овако говори: сви су по нечијем налогу били убачени у Партију да је нагризају узнутра! Ако је неко од њих имао рођака у покрету Драже Михаиловића настојао је да то искористи: ви знате ко ми је стриц, ујак, деда. У време кад су политичке странке ницале преко ноћи, пожелео један веселник да се препоручи за посланика. Одборник, па касније, како узмогне и ако га народ прихвати, посланик. Себе је предложио овим речима: О себи нећу да говорим, сви ме знате, а знате и ко ми је био стриц. Ту је, обично, правио паузу дајући времена људима да се присете његовог стрица. Знате да је мој стриц био Дражин официр, и то елитни, знате да је пао комунистима у руке, да су га, везаног, водили по селима и да су га приказивали као злочинца. Најпосле су га убили – нико неће да каже како – и укопали незнано где.
Шта ће их питати
Слушао ту причу доктор Давидовић, чија је породица била жртва комунистичке тираније и који је добро познавао стрица. Могао је да потврди да његов синовац говори истину, али да крије своју прљаву улогу. Давидовић је мислио да није неважно ко је из какве породице, од каквог корена и племена, али је много важније ко се како понашао за време комунистичке владавине. Говорио је да не треба питати људе ко им је отац, стриц, ујак, али их неизоставно треба питати који је њихов лични допринос отпору комунистичком насиљу над умом и животом. И тако, кад је синовац на збору грађана по трећи пут поменуо причу о стрицу, Давидовић је рекао да је истина све што о стрицу говори његов синовац. Јесте стриц био Дражин официр, јесте био заробљен, јесу га комунисти везаног водили из села у село, јесу га негде убили и негде закопали, али док су стрица водили везаног његов синовац је ишао поред њега и све време га псовао и вређао.
Тако је пропала синовчева препорука за одборника и посланика.
Мој пријатељ Драгоје сетио се ове приче о стрицу и синовцу у разговору са својим комшијом, кумровачким ђаком, чија су прљава дела испуњавала његов живот. Био је доушник, лажни сведок, кривоклетник, отимач туђе имовине. Да му је партијски шеф наредио да убије човека, не би се колебао. Тиме би потврдио оданост Брозу. Сада га, ево, притиска нека мука: покушава да увери околину да он није оно што је био пола века! Он мисли да православље може да се накалеми: немаш га у себи пола века, насрћеш на храмове и свештенике, а онда се преко ноћи, из неких потреба, претвориш у верника. Иде он и у храм, али је његова молитва другачија од уобичајене. Нормалан верник моли се за здравље својих најближих, за берићетне плодове земље, за покој душе умрлих предака, за спокојан живот и напредак нације.
Моли се и он, али овако: Боже, ако те стварно има, а ако је твоја моћ неизмерна, као што неки причају, не дозволи да ми ови затуцани верници нађу црвену партијску књижицу – знаш да сам је заденуо за ону црну греду на тавану; убиј памћење онима који се сећају мојих партијских активности, а у оне моје доушничке извештаје, ако још постоје у некој архиви, нека бар удари гром, нека све уништи пламен.
Унуци га избегавају
Једне вечери, неочекивано, док сам заливао цвеће пред кућом, наиђе он. Има, вели, нешто важно да ме пита. Хтео је, каже, да пита још неке људе, али га они избегавају. Беже од њега као да је губав. А ствар је озбиљна.
Не треба, мислим, бежати од разговора, па макар био и овај несрећник који би сада да се извуче из ове каљуге у којој је био деценијама, хтео би да се изједначи с људима од части и угледа. У ствари да се изједначи с онима који су били његове жртве и жртве његове партије.
Није он цинкарио камење него људе које је после Удба прогонила на разне начине. Мучи га та изолација, све више је усамљен. Чини му се да га и унуци избегавају: ко зна шта њима говоре сељаци. А ништа он није радио драге воље, не би он, без нужде, завлачио руке у наћве с брашном, не би он узимао последњу канту маси из туђе куће да га нису присиљавали партијски секретари. Ма не би он ни козарачко коло играо пред црквом да га на то нису наговорили ови из комитета. А неки људи, можда, и не знају шта је комитет. Бога има тамо где је комитет.
Све ово знам, али ипак кажем себи. Немој, Драгоје, да бежиш од разговора. Ко зна шта ће овај веселник да ти каже, мада би најбоље било да се исповеди у цркви. Баш у то време умро је један несрећник који је годинама – умирао: није хтео Бог да га узме док се не исповеди и не каже да је убио једног честитог калуђера. И то на свиреп начин – моткама да би потом његов леш бацили у реку.
Нема смисла да комшија стоји пред капијом, позовем га у кућу, али се он нешто снебива, радије би, каже, да мало поседе у дворишту. И, ево, брзо се отворио питањем: докле ће да траје ово нејединство Срба? Ни око најважнијих ствари не можемо да се сложимо. А најважније је ово што нам раде ови наши Шиптари, ово отимање Косова и Метохије.
Ћутим и слушам, а дошло ми да му кажем да Шиптари нису наши него њихови партијски другови. Ваша их је партија однеговала, ваше војне школе их припремале за официре. Официре шиптарске армије која ће прогонити и убијати Србе. Ви сте их учили како се руше српске светиње.
