Према неким статистикама, преко 800 потпуно опремљених затвореничких кампова постоји данас на територији Сједињених Америчких Држава. У америчкој јавности се о њима јако мало зна, а зид неугодне тишине са понеком информацијом више о овим својеврсним логорима тек каткад пробијају “смели” појединци из тзв. алтернативних, „andergraund“ медија. Како год било, стварна “намена” ових сабирних, “концентрационих логора” остаје права непознаница у ширим круговима. Ипак, оно што се сигурно зна, то је да је оснивач кампова, по много чему енигматична ФЕМА (Federal Emergency Management Agency), односно Савезна агенција за управљање хитним случајевима (кризама), а која „незванично“ има готово неограничена овлашћења “над животом и смрћу” сваког грађанина САД.
Тако, ФЕМА у ванредним приликама (што у тумачењу ФЕМА-е представља широк појам – од потреса, пожара, урагана и поплава до вирусне пандемије, терористичких напада, рата и цивилних немира, вероватно и напада ванземаљаца) може заплењивати приватну имовину, управљати војним и полицијским снагама, руководити евакуацијама и смештајем цивила. Неки с друге стране, управо у овој последњој чињеници виде могућност перфидне злоупотребе агенције као изузетно опасног оружја у рукама америчке администрације у свим будућим евентуалним обрачунима са идеолошким непријатељима и истакнутим појединцима тј. отвореним противницима система и Новог светског поретка. Да ли то ФЕМА спрема “улогорење” управо таквим “непослушним” појединцима-одметницима?! Не, случај ФЕМА нема никакве везе са теоријама завере и не може се трпати у исти кош, нити се може више назвати само теоријом. Логори су изграђени, опремљени и празни… и неко се чека да у њих уђе, а припремљено је и педесет милиона пластичних мртвачких сандука. Ми се само с правом питамо: за кога, за када и зашто? Шта то смера ФЕМА?
Историјски гледано, ФЕМА је основана 1. априла сада већ далеке 1979. године директивом број 12127 америчког председника Џимија Картера. Оно што је занимљиво а везано је за ову агенцију јесте то да она из године у годину добија све шира овлашћења (за све и свашта), али и све већа буџетска и друга материјална средства. С тим у вези, посебну „наклоност“ ова агенција задобија за председниковања Џорџа Буша млађег, тачније после у много чему и до дан данас неразјашњеног напада на Њујорк и Вашингтон од 11. септембра. Овај период у 2001. години познат је и по доношењу доста контраверзног, и на „мала врата“ донетог Патриотског закона („Patriot act“). Реч је о закону који донекле представља прекретницу у “америчкој слободарској и демократској традицији”, јер је управо овај акт у многим аспектима укинуо или пак најуже ограничио до тада историјски признате слободе и права америчких грађана, а под (не)вештим изговором „борбе против свеприсутног тероризма”. Тако је амерички „крсташки рат“ против тероризма чији смо сведоци од 11. септембра иницијално утемељен на, условно речено, два стуба: спољном и унутрашњем. Спољни стуб заснива се на „превентивним“ војним интервенцијама САД у „непослушним“ земљама, какве су биле Авганистан, Судан, Ирак, Либија. Данас, након толико година америчког војног ангажовања и присуства, разних игара и игрица које је Вашингтон пласирао на територијама поменутих муслиманских земаља, чак и свима онима који су мање заинтересовани или упућени у савремене међународне прилике постало је мање-више јасно да се америчко свесрдно залагање за „праведнији свет без тероризма“ свело на војне авантуре чији основни циљ није ништа друго до остваривање геостратешких, нафтних и корпоративних интереса, за које ради влада САД. Други, унутрашњи стуб борбе против тероризма, је најуже повезан за тему којој је посвећен овај текст. Зато, вратимо се на тренутак на горе помињани фамозни “Патриотски закон.” Овај акт без преседана у америчкој легислативној традицији, између осталог, је:
– готово неограничено проширио овлашћења органа реда у претресима, провери телефонских и и-мејл комуникација, здравствених и других досијеа,
– повећао ограничења за страни обавештајни рад у САД,
– проширио овлашћења Министарства финансија да регулише трансакције, пооштрава контролу рада банака и борбу против прања новца,
– увео строжије имиграционе прописе и дискрецију за органе реда у притварању и депортовању имиграната,
– по први пут дефинисао појам унутрашњег тероризма.
ФЕМА логор у Кингвуду (Kingwood)
У самом духу “Патриотског закона” могли би се анализирати положај и улога ФЕМА, као и сврха њених логора. Раније сам истакао да су Савезној агенцији за управљање хитним случајевима дата изузетно широка (готово неограничена) овлашћења. У оквиру њих, агенција може у ванредним приликама као што су вирусне пандемије, терористички напади, ратна стања или грађански ратови руководити безбедносним структурама (војним, полицијским), координирати евакуацијама и старати се о смештају цивилног становништва. Управо у руковођењу безбедносним структурама и „бризи“ за евакуацију и смештај цивила, „мислећи“ појединци у Америци (који се налазе „ван система“, а које све више дискредитују оном познатом крилатицом „ма пусти те теорије завере…“) налазе погодан материјал за сумњу у добре и филантропске намере америчких власти када се говори о истинској улози и постојању „ФЕМА логора“. Наиме, врло је занимљиво за поменути, да је агенција у последњих десетак година врло интензивно радила на обнављању старих кампова направљених још за потребе Другог Светског рата, градећи потпуно нове кампове, те мењајући намену старих ваздухопловних база америчке војске у највеће кампове какве данас поседује са комплетном ваздухопловном, друмском и железничком инфраструктуром. Тако је данас више од две стотине оваквих кампова под директном управом ФЕМА-е у које се у сваком тренутку може сместити у распону од 5 до 10 милиона људи, док неки слободнији извори баратају цифром од чак 50 милиона. Ко све улази у цифру од тих 50 милиона људи? И данас, у условно мирнодопским приликама у САД, ове празне објекте обезбеђују на хиљаде америчких војника под пуним наоружањем. Од кога и за шта их чувају, и какве то онда тајне крију ови кампови да би део „радознале“ америчке јавности остајао константно ускраћен за одговоре на све учесталија питања која се односе на праву сврху њиховог постојања.
Претходна прича добија додатно на тежини ако се зна да се САД већ дужи низ година, под претњом опасности од тероризма, нуклеарне инвазије, систематично припремају за могућност увођења ванредног стања („Martial law“). Martial law би се у америчком значењу могао превести као „систем мера који ступа на снагу у тренуцима када армија преузме правосудну управу у земљи…“. Да ли се то, како поједини аутори истичу, у Америци након дешавања од 11. септембра и доношења Патриотског закона догодио „тихи преврат“ у врху, када су практично све кључне механизме и полуге власти преузеле војска и безбедносне (обавештајне) службе. Да ли су САД после 11. септембра постале војно-полицијска држава? Да ли је само медијски и глобално (спектакуларно) пропраћени удар авиона у зграде близнакиње могао да оправда чињеницу „плишаног“ преузимања свих кључних институција у Америци од стране одређених војно-корпоративних групација?
У америчкој јавности провејавају и информације да су ФЕМА кампови „спремни“ и да би постали потпуно оперативни у тренутку евентуалног проглашења ванредног стања (тзв. Martial law). Чак постоје и бројни снимци америчких војника који још у априлу 2000. године патролирају улицама једног тихог америчког градића, који је у том тренутку испресецан бројним барикадама постављеним на улицама једног насељеног краја. Шта се то увежбавало још тада? Ванредно стање или?
Локације ФЕМА логора (увећај слику овде)
Излагање о ФЕМА „конц. логорима“, као превентиви у правцу обезбеђивања смештаја за америчке грађане у случају евентуалних терористичких нуклеарних напада на веће америчке градове не би била употпуњена уколико не бисмо сагледали и изанализирали један потпуно другачији и доста проблематичнији аспект овог камп-пројекта чији је оснивач Савезна агенција за управљање хитним случајевима. Помињао сам на почетку текста да многи антиглобалистички настројени појединци у Америци на целу „причу“ везану за ФЕМА не гледају никако другачије него на опасно оружје за „улогорење“ и смакнуће десетина милиона штрчећих противника Новог светског поретка и глобализма. Све њих би, према тврдњама водећих антиглобалистичких лидера у САД, требало прво обуздати а потом једном завек „сместити“ у фамозне пластичне (мртвачке) ковчеге. Наравно, у том систему се неће уклапати и следбеници Исуса Христа.
Педесетак милиона пластичних ковчега смештених унутар разгранате мреже ФЕМА логора на некога „чекају“ и то је сада већ непобитна чињеница и сурова реалност. И ту не може бити ни помена о било каквим теоријама завере. А то, ко ће, услед чега и због чега бити „смештен“ у исте, остаје нам на размишљање. Протестантски проповедник Дејвид Гејтс (David Gates) помиње сценарио банкрота САД (наравно циљаног краха) где би ФЕМА преузела команду и војска би имала задатак да за два сата опколи градове и забрани улаз и излаз, да се немири не би ширили на рурална подручја. У градовима би настао хаос, пљачке, убиства а са узнемиреним становништвом би се обрачунавала војска као и банде инструиране од власти. Ту би се уклонили они који не требају друштву или бар већина њих – социјални случајеви и бунџије. Гејтс помиње и Њу Орлеанс који је у аугусту 2005. погодио ураган Катрина, и опкољавање града од стране војске, његово затварање и кашњење помоћи док руља није подивљала, након чега су почеле пљачке, силовања и обрачун војске са народом. Овај случај Њу Орлеанса је занимљив из још једног аспекта, а то је да је ураган Катрина најављен и смишљено изазван. Занимљив је податак да је свим високом официрима америчке војске био забрањен одлазак на годишњи одмор до краја септембра пре догађаја у Њу Орлеансу. Многи за ову катастрофу, као и за многе друге криве ХААРП, систем антена на Аљасци, који је званично “центар за проучавање јоносфере”. Он то и јесте, али са другачијим циљем од оног који је представљен јавности.
Incoming search terms:
- Fema logori
