Гаврило Принцип јесте скупо коштао Србију и српски народ. Као што је римске робове скупо коштао Спартак, а Чехе атентатори на нацистичког протектора Хајдриха… Као што су Србију скупо коштале демонстрације и пуч 1941, Милоша Обилића да не помињемо.
Интервју Вука Драшковића објављен на странама Културе у суботу изазвао је бројне реакције у јавности. Нарочито његов став да су пуцњи Гаврила Принципа у Сарајеву скупо коштали Србију и српски народ. Обајављуемо једно од реаговања.
У историји не постоји херојски чин усмерен против надмоћног поробљивача који није био скуп. Актуелни расправе везане за Гаврила Принципа, међутим, не тичу се питања цене хероизма, него покушаја вредносне ревизије Првог светског рата.
Једноставно речено – и у Првом и у Другом рату поражена Немачка и њени амерички, британски и француски противници, а данашњи савезници, одлучили су да помен на ратне секире закопају објашњењем како су тај рат водиле јер су их у њега увукли „српски терористи”!? Који су, док је требало да крваре за енглеске интересе, били „савезници”. А сада – и до даљег – нису.
Став да је Принципов атентат на аустроугарског надвојводу – као што и јесте – био повод, а никако – као што и није могао да буде – узрок за избијање у дотадашњој историји невиђеног крвопролића, биће замењен ставом како се – да није било српског „реметилачког фактора” – „цивилизоване” „еуропске” нације нипошто не би помакљале.
Ојачалој немачкој царевини, која се осећала скученом без изласка на топла мора, британска краљевина и индијска царевина би, извесно, „мирно” објаснила како је природно и поштено да она под чизмом држи пола света, успут контролишући другу половину, те како, према томе, кајзер нема разлога да се буни, већ има да ужива у „богом даном” поретку ствари.
А пошто не би било Првог светског рата, не би било ни пропасти немачког царства, па самим тим ни Хитлера ни Другог . Вероватно не би било ни Октобарске револуције, па тиме ни Хладног рата.
Свет би, рекло би се, много пре српског књижевника Светислава Басаре спознао да је битка око територија бесмислена ствар, да је борба за посед над изворима енергије обична детињарија, те да ратови представљају чисто губљење новца и времена.
Већ дуже од једног века, земљом би текли мед и млеко, само да није било тог „терористе” Гаврила, који је „мирољубиве” цареве и њихове сувишне армије натерао на невиђен покољ. Ако се ствар посматра тако – као што је тамо где треба одлучено да има да се посматра – онда је, логично, један атентат неупоредиво веће непочинство од бесправног анектирања претходно окупиране територије које је до тог атентата довело. Док је живот двоје људи с круном на глави неупоредиво вреднији од живота деце која су, у знак одмазде због њихових одузетих живота, завршила на бајонетима „хуманих” осветника.
Ма колико деловало апсурдно, савезнички историчари и остали мудраци су, сва је прилика, одлучили да сто година после његовог избијања овај сукоб посматрају на тај начин.
А Сребреница – „као и толики други злочини” којима је, како каже Вук Драшковић, „оптерећена савест српског народа”, па „велики свет” и на Принципа гледа „кроз тај дурбин” – никако не може да буде узрок, него је тек последица историјске ревизије, коју су нам деведесетих година прошлог века уприличили противници из два светска рата, зближени хладноратовским савезништвом.
Пошто су, победивши комунизам, одлучили да унутардржавне, међурепубличке границе које су управо комунисти бесправно установили, а које су тим антикомунистима, гле чуда, по вољи – прогласе богомданим – хладноратовски победници су изазвали рат који је довео до злочина, како над Србима, тако и српских, стање на терену коначно учинивши што је могуће сличнијим оном пре Првог светског рата, све с Принциповом Босном поново претвореном у протекторат.
Пошто су резултати два велика рата поништени на терену, остало је само да се сто година дуга историја избрише на папиру.
Пригодне приче о „скупоћи” Принциповог геста – баш као и парцијално помињање криваца за „убиство Југославије”, уз прећутну аболицију најјачих, па самим тим и најодговорнијих – смрдуцкају на подршку том насиљу. У Европској унији, или ван Европске уније, с таквим аутодеструктивним ставом Србија никада неће бити „модерна европска држава”, него постмодерна колонија чији лидери ни до тоалета неће моћи да оду без консултације са страним протекторима. А колонијални статус, па макар био и постмодерног типа, не може да доведе ни до чега него до нових „херојских гестова” илити „терористичких актова” – како се коме више свиђа – који ће, опет, „скупо да нас коштају”.
