Руски филмови у последње време привлаче велику пажњу љубитеља седме уметности у Србији. Наша редакција је зато направила интервју са Владиславом Ивановичем Романовим, једним од најпознатијих руских сценариста, који у разговору за Србин.инфо открива детаље о модерној руској култури, али и нераскидивој блискости српског и руског народа.
Ко је Владислав Романов? Имате занимљиво презиме, можете ли нам о томе нешто рећи?
– Пре свега, ја сам писац сценарија и романа. Једноставно, писање је мој живот, свакодневна потреба, као што је храна, вода и дисање. Што се тиче мог презимена, имам само духовно сродство са породицом Романов, односно повезују нас исте вредности – започиње причу Романов за „Србин инфо“.
Да ли знате да модеран руски филм постаје све популарнији у Србији?
– Драго ми је због тога, јер руски филм уопште и није заступљен у биоскопима. Како сам обавештен, многи руски филмови са српским преводом су гледани на „Јутјубу“. То је и зато што су народи веома блиски по менталитету, култури, језику и вредностима који их утемељују. Надам се да руска савремена кинематографија успева да се надовеже на традицију коју су иза себе оставили великани руске културе – Толстој, Достојевски, Чехов, па да уз помоћ тих вредности и квалитета с руске стране опет дође до прирородног сусрета руског и српског народа.
Постоји ли опасност да се руски филм „американизује“ ако постане популарнији и комерцијалнији?
– Не верујем. Ево мог случаја. Добио сам понуду да за америчке продуценте напишем сценарио о првом енглеском амбасадору на руском двору Ивана Грозног. Написао сам сценарио сматрајући да сам га потпуно прилагодио америчком укусу. Они су ипак затражили да га један амерички сценариста мало доради и прилагоди њиховим стандардима. Захтев је пропраћен уз њихову опаску да је мој сценарио одличан, баш како су хтели, али да га ипак треба додатно прилагодини америчкој публици. Другим речима, и даље остају велике разлике у схватању филма.
Да ли су Николај Други, као и јунак вашег филма, Адмирал, Александар Колчакин, трагични хероји или неуспешни политичари? Какав је Ваш суд о њима, као историјским личностима?
– Николај Други, попут јунака мог филма Адмирал, Александра Колчака, био је пре трагичан херој него лош политичар. Њихова трагичност је у тиме што су обојица постали оно што нису желели. Николај Други је пре свега желео да буде породичан човек. Такође, и Колчаков је пре свега био војни теоретски стратег и океонографски научник, а силом прилика је морао да преузме вођство над Белима у Русији.
Трагично је и што су обојица трагали за људима који би их заменили, који би имали огромну снагу воље да воде Русију у тим страшним временима, али ни један ни други нису успели да их нађу у свом окружењу. Такви људи су били на другој страни.
А обојица су били поштени и часни људи. На пример руском цару Николају његови најближи сарадници су саветовали да не треба да стане у одбрану Србије и Црне Горе, јер Русија, за разлику од Немачке, није била спремна за рат. Он је ипак одлучио да уђе у сукоб јер је сматрао да Русија не сме да изда своју православну браћу када им прети уништење. Не знам колико се зна у Србији, Николај Други није само кренуо у рат против Немачке, већ и против свога рођака – њему је немачки цар био и брат.
С друге стране например адмирал Колчик је до те мере био поштен човек да је одбио да преда царско злато Британцима, Француској и САД, који су му за узврат нудили сигурну будућност на Западу као и велику војну помоћ. Одговорио им је: руско злато може да остане смо у Русији, пре ћу га дати Црвенима, с којима ратујем, него што бих дозволио да једна полуга злата буде однесена ван земље.
На крају, трагичност њих двојице је у томе што су преузели своје улоге у ситуацији у којој су унапред због свог окружења били осуђени на пораз.
Да ли сматрате да је 1917. година кобна година за Русију или историјска неминовност?
– У почетку чак ни Лењин није мислио да ће тада доћи до револуције. Ипак, када су се историјске околности сложиле, људи који су желели револуцију они су је и извели. Треба знати да се 1917. година није десила сама од себе. Поготово не треба занемарати улогу Енглеске, којој ни тада није одговарала јака Русија, нити било која континентална европска држава.
Радили сте у филмској индустрији за време СССР и радите данас у руској кинематографији. Које су сличности, а које разлике?
– Главна разлика је у томе што је за време СССР постојало планирање. Постојала су јасна правила игре и ако би сте их испунили нисте морали да се бојите за финансирање тог филмског пројекта и његову даљу продукцију. Добро је било што је совјетски филм могао много више да се приказује у домаћим биоскопима, па филмски ствараоци нису били под пресијом комерцијалности, већ су могли да обрате пажњу на уметничке квалитете. Занимљиво, баш ти уметнички филмови, често су имали комерцијални успех.
Оно што је карактеристика савремене кинеметографије је хаотичност. Филмски ствараоц никада не зна да ли ће имати новца да сними филм, али ни да ли ће после имати зараду. Било је случајева да се сними филм, али се никада не прикаже само зато што га нису хтели дистрибутери, често и због субјективних разлога. На пример, дистрибутери су у почетку говорили за мој филм Збогом докторе Чехов, да то никога неће занимати, а он је због упорности продуцента ипак дошао до публике и имао комерцијални успех, не смо у Русији већ и ван ње.
Последица таквог стања је да се и у Русији и у земљама источне Европе мање снимају филмови него што је то пре био случај. Да се разумемо, нисам ја против тржишта у филмској индустрији, али ми је пракса доказала да филм може само да губи ако једино тржишни закони и мотиви важе за прављење и приказивање филмова.
Да ли сте радили са неким српским филмским ствараоцем или бисте волели да радите?
– Нажалост нисам. Мој продуцент успоставља контакте са продукцијском кућом Љубише Самарџића и можда једног дана то изроди неку сарадњу. Криво ми је што не постоји блиска сарадња између наших кинеметографија, јер због заједничког сензибилитета наших публика, могли бисмо да правимо филмове који би били гледани и код вас и код нас. Мислим да су Русији потребни филмови из Србије. Поготово је то важно када су народи тако блиски, православни и словенски, као што је са нама случај – поручује Владислав Романов.
Извор: Србин.инфо
