Пише: Марина Рагуш, Фонд стратешке културе

Самит лидера двадесет најутицајнијих нација света (Г20) почео је јуче (5. септембра) у Санкт Петербургу. Иако, Г20 на свом дневном реду има економске теме ниједан састанак лидера најјачих земаља није могао да избегне теме које су се актуалним политичким тренутком наметале као горуће. Тако је криза у Сирији, (о)ставила у запећак од животног значаја важне економске теме нарастајуће кризе у Европи и свету. Неки аналитичари тврде да тренутно не постоји важнија тема од самог епилога који су подигле тензије око наводне употребе хемијског оружја у околини Дамаска 21. августа. Важне колико и опстанак света каквог (пре)познајемо.

Уочи почетка самита Г20, председник Руске Федерације, дао је интервју новинарима агенције Асошијетед прес (АП) и Канала 1. Топ 10 тема од кризе у Сирији, Сноудена, прошлости, садашњости и будућности Русије, па све до питања: да ли је председник Русије заиста уловио џиновску штуку тешку 21 килограм у Туви близу границе с Монголијом[1] или је то био чист маркетиншки трик биле су садржина разговора који је померио границе разумевања руског поимања политике у актуалном политичком окружењу. Наравно, само за оне који то желе да чују. Мора се признати у последњих неколико година све је већи број оних држава и нација које пажљиво слушају шта лидер Русије има да каже и Русија полако али сасвим сигурно постаје незаобилазна тема у међународном форуму земаља које се грчевито боре да поврате одузет им суверенитет. Можда бисмо разговор који је Путин водио с представницима седме силе, као и последње руске спољнополитичке активности и могли да подведемо под: очување међународно правног поретка. И свакоме, ко је иоле упућен у то шта тај поредак јесте и које механизме он користи, било би сасвим довољно да разуме да је Руска Федерација заузела јединствен и непоколебљив став да поредак права јесте и може бити једини гарант очувања, како појединачних држава и народа, тако и целокупне међународне заједнице. Одатле, управо проистичу сви унутрашњи и спољнополитички потези који Русију издвајају у свет великих народа а њеног лидера сврставају у ред, заиста, озбиљних државника око којих гравитира све већи број угњетених и понижених народа.

Само ово је довољно да се разуме, зашто су реакције које долазе из Западне хемисфере тако агресивне и несувисле. Реч је, дакле, о неколико најјачих западних корпоративних држава које су својим неолибералним походом на целу Планету право и правду заменили огољеном силом. Силом која им је донела огромну моћ и профит који је у стопу прати, с једне стране. С друге стране, та иста сила послужила је светским олигарсима (као мафијашима на улици) да утерају страх у кости народима који би можда помислили да се определе на непослушност. Зато данас имамо међународну сцену која изгара у све већим кризама; регионе севера Африке и Блиског Истока који не бележе више државе него ратишта; економски девастиране земље Европе које су следећи логику западног корпоративног света и њихових инструмената попут ММФ трчећи улетеле у дужничко ропство. Коначно, свет данас бележи девастацију свих међународно-правних норми и њихових гараната само зато што су западне „силе“ одлучиле да прекомпонују свет у другој половини претходног века јер није био према њиховој империјалистичкој мери. Ту фазу рата добиле су, како финансијским, тако и средствима (при)силе. Да ли ће самит Г20 разрешити било које од важних питања – сумњамо. С друге стране, криза у Сирији на политичком плану почела је да шаље сигнале неких нових, за многе изненађујућих трендова који могу да значе и повратак изгубљених вредности и механизама који су гарантовали међународни поредак.

„ Ми не бранимо садашњу сиријску Владу. Ми бранимо потпуно другачије ствари. Бранимо принципе и норме међународног права. Бранимо постојећи светски поредак. Такође, бранимо да се, чак, и могућност употребе силе може једино дискутовати само у оквирима постојећег светског поретка и међународног права. То је оно што ми бранимо. То је та апсолутна вредност,“[2] рекао је Владимир Владимирович Путин новинарима АП и Канала 1. Утврђивање чињеничног стања на основу непобитних материјалних доказа који би дали резултате ван сваке сумње и одредили ко је употребио и какву врсту оружја у околини Дамаска 21. августа текуће године, према речима првог човека Русије једино је меродавно. Наравно, под основном претпоставком да се таква активност у овом случају мора одржати под окриљем Уједињених Нација. То је једино место које окупља све државе међународне заједнице. Ван тих оквира употреба силе против суверене државе равна је агресији, изричито је нагласио председник РФ.

Сасвим је очигледно да САД од агресије на (тада) суверену Савезну Републику Југославију (СРЈ), Савет безбедности УН не препознају као тело које једино има надлежност да одлучује о начинима гарантовања мира у делу света који сукобима може да угрози мир у окружењу, како то налаже повеља ОУН. Напротив. Сједињене Америчке Државе направиле су себи лојалан механизам који им је од СРЈ, преко Ирака до сада ситуације у Сирији обезбеђивао да без одлуке Савета Безбедности војно интервенишу на територијама других суверених земаља, сваки пут када „снаге“ које спонзоришу, у сврху рушења њима нелојалних управа, губе на терену. У најмању руку смо очекивали, руковођени претходним искуством, да ће амерички савезници у низу агресија и овај пут беспоговорно следити „ратне бубњеве“ који подуже позивају на узбуну из Вашингтона. Међутим, овај пут нешто је пошло по злу за САД.

„Када је реч о одлукама које су донеле известан број нација да не учествују у овој војној операцији – искрено, био сам заиста изненађен тиме,“ рекао је Путн у интервју објашњавајући да је веровао„да западно друштво подуже делује под принципом униформисаности, слично одлучивању какво везујемо за период Совјетске Комунистичке Партије. Међутим, показало се да то није случај. Заиста постоје личности које вреднују свој суверенитет, које анализирају ситуацију, и које имају храбрости да доносе одлуке у интересу својих земаља и народа као и да бране своја уверења. Ово је добра ствар која говори да свет јача у својој мултиполарности“ [3] закључио је Путин. И ово је једна од значајних последица сиријске кризе која је, неочекивано, поларизовала чланице западне цивилизације. Свака криза, фактички, испроба „мишиће“ јаких земаља и одмери снаге. То закључујемо према реакцијама које се множе како криза ескалира. Сирија је показала да је свет више него зрео да се врати на позиције „активне мирољубиве коегзистенције“ која му је одузета интересима корпоративног света. Та иста заједница је поништила атрибуте државности свима који су јој се нашли на путу, остављајући за собом праву пустош. Иако, препознатљива историјска епизода, тешко је чак и разумети размере цивилизацијског уништења које су у име профита и моћи оставили западни олигарси. Као што би подједнако било неподношљиво прихватити да ти исти корпоративни менаџмент прође некажњено или што је још горе прегрупише се у моменту поновне дитрибуције  моћи на међународној сцени. Холокауст прошлог и с почетка овог века мора бити подједнако кажњен као и крвави пир током Другог Светског рата.

У међувремену, свет чека налазе инспектора Уједињених Нација који би требало да дају одговоре на бројна питања која се постављају после 21. августа; САД се спремају за агресију; Русија шаље извештај УН на 100 страна који представља доказе стручњака који су установили да су побуњеници употребили нервни гас сарин током напада у близини  Алепа 19. марта текуће године на основу којег Генерални Секретар УН најављује повратак инспектора УН у Сирију ради утврђења и ових навода.[4] Британија се бави истрагом да ли су приватне компаније из Велике Британије добиле дозволу од Владе да извезу компоненте од којих се прави сарин у Сирију.[5] Председник Русије, реагује на дешавања унутар институција САД попут Конгреса, подсећајући их да они нису надлежни за одобравање војне акције у Сирији већ Савет Безбедности. Фрапиран иступом државног секретара САД који је амерички Конгрес „ломио“ до одлуке да подрже војну интервенцију лажима, лидер Русије рекао је у разговору са члановима комитета за људска права РФ:

„Лажу, наравно, и то ружно лажу. Погледао сам те конгресне дебате. Примера ради, један конгресмен пита господина Керија: А има ли тамо Ал Каиде, неки тврде да ће ојачати? Не, узвратио је Кери и рекао да одговорно тврди да Ал Каиде у Сирији и нема”, указао је председник Русије. „Ал-Нусра је борбено најспособнија  формација унутар сиријске опозиције. То и Американци знају. Нисам се осећао пријатно док сам то слушао и био сам зачуђен. Јер, ми општимо са тим америчким званичницима и полазимо од тога да су пристојни људи. Али, ево, лажу. И знају да лажу. То је баш жалосно,“[6] констатовао је Путин.

Свет гори и изгара пред корените промене. СРЈ, Ирак, Афричка пролећа и јесени, Иран, Сирија, пре тога Авганистан и ко зна колико још жаришта, чека да буде активирано пре него САД прихвате чињеницу да више ништа није исто и да свет, како је рекао први човек Русије, све више јача у мултиполарности. И ових дана сви они који схватају долазеће промене реагују дајући тако подршку ономе што Русија брани годинама уназад а то је међународноправни поредак. Он мора да поврати одузето му место, иначе нико више није сигуран нигде у свету. И то подржавају сви они који знају значај и виталну вредност права и правде. Ређају се примери подршке апелима за обуставу агресије коју Америка спрема Сирији и сваки од њих може се назвати храбрим и визионарским. Један од тих је и пример и српске најсветлије звезде на спортском небу, тенисера Новака Ђоковића који је осудио могућу агресију на Сирију иако потпуно свестан  шта све може да изгуби тим чином… наравно, осим свог талента, а у овом случају то је сасвим довољно зар не?

Ипак наш Новак, рођени Београђанин зна како изгледа живети под бомбама. Он је имао тек 12 година када је његов родни град НАТО бомбардовао три месеца: „Били смо немоћни, срећом сви смо преживели, и из тог искуства и те ситуације извукли смо животну лекцију“ рекао је први тенисер света децидирано бранећи свој став „Апсолутно сам против сваке врсте оружја, сваке врсте ваздушних или ракетних напада. Против сам свега што је деструктивно, јер сам имао лично искуство, знам да то не доноси никоме ништа“[7], рекао је Ђоковић првог дана месеца септембра у сред Њујорка, седишта УН, али и града у коме се одржава УС Опен, последњи гренд слем турнир у сезони.

Коначно, кад ово изговоре: први човек Источне цивилизације и први тенисер света, минимум што очекујемо јесте да се чланство овог клуба милионском прогресијом увећава из дана у дан. То је онда критична маса за још критичнији опстанак корпоративне западне хемисфере, зар не?

Коментариши чланак

Коментара