Американци у Медитерану имају пет разарача са више од 200 крстарећих ракета „томахавк“. Сумња се да се близу Сирије налази и подморница са 150 ракета. Акцији могу да се прикључе и други амерички бродови у региону, као француски носач авиона „Шарл де Гол“.
САД тренутно у Медитерану имају пет ракетних разарача наоружаних крстарећим ракетама „томахавк“ чије је лансирање на Сирију најавила Обамина администрација. Борбених авиона нема у ширем региону Блиског истока.
Лансирање ракета „томахавк“ са америчког разарача
Према информацијама западних медија у источном дијелу Средоземног мора налазе се четири америчка ракетна разарача, а пети ће им се ускоро придружити и они ће уколико Барака Обама донесе одлуку први кренути у напад на Сирију.
У стандардном наоружању свих пет разарача класе „Ејрли Бурк“, се према доступним подацима, налази по 40 до 56 крстарећих ракета „томахавк“ домета и до 2.500 километара, тако да је према Сирији окренуто најмање 200 до 280 пројектила.
Остатак арсенала чини 36 до 50 противавионских ракета СМ-2 домета 70 до 170 километара и СМ-3 за борбу против балистичких ракета, домета 500 километара, као и противподморничке ракете домета 22 километра.
Разарачи класе „Ејрли Бурк“ заштићени су и прецизним шестоцјевним топом система „фааланкс“ који испаљује 75 граната у секунди на нисколетеће авионе или противбродске ракете, а заштиту пружају и мамци који се испаљују из минобацача са палубе брода.
На разарачима се налазе и радари за осматрање ваздушног простора и мора, и откривање нисколетећих објеката. Авиони и ракете на већим висинама откривају на 180, а бродове и нисколетеће објекте на око 100 километара удаљености.
Највећа предност брода у односу на противника, јесу системи за електронско ратовање, који могу буквално да „заслијепе“ сиријске радаре, а према тврдњама америчких медија, нису заштићени ни најсавременији системи ПВО које је Асад купио од Руса.
Претпоставља се да су Американци у Медитеран послали и подморницу са око 150 крстарећих ракета, али Морнарица САД положај и задатке својих подморница држи у строгој тајности.
Крстареће ракете „томахавк“ лете брзином од 880 километара на час, и у зависности од модела имају максимални домет од 1.700 до 2.500 километара.
То теоретски значи да амерички бродови могу да буду стационирани и у централном Медитерану, код обале Сицилије или Малте и одатле гађају Сирију.
Иако „томахавк“ лети два до три пута спорије од борбених авиона и на први поглед изгледа као лака мета, али у ратовима које су Американци водили у посљедње двије деценије они су се показали као веома прецизно и поуздано оружје.
Приликом лансирања, у компјутер ракете унесу се координате неколико циљева, тако да оператер може да промијени путању ракете и њену брзину. Теоретски је могуће да „томахавк“ и до четири сата кружи око циља, снима ситуацију на терену и пошаље информације у базу, које се користе за наредни напад.
Досадашња пракса САД у нападима крстарећим ракетама била је да се изненада лансира више десетина ракета на непријатеља и то ноћу – због психолошког ефекта на непријатеља, али и због мањег ризика од цивилних жртава.
Међутим, ово је први пут у историји да САД већ данима најављују напад крстарећим ракетама, а да се поуздано зна да у региону нема спремних авиона за електронско ратовање, као и ловаца-бомбардера за дејство по противничкој противваздушној одбрани.
Предност ракета што лете ниско и у условима електронског ометања радара са бродова у Медитерану, лако могу да прођу кроз сиријски кишобран ПВО и погоде циљ.
Мана „томахавга“ може да буде и бојева глава од 450 килограма која може уништавати зграде и слабије заштићене бункере.
Крстареће ракете међутим, не могу да пробију бункере који су више десетина метара под земљом, гдје Асад држи сакривене ракете дугог домета и веће количине хемијског оружја.
Уколико напад крстарећим ракетама не буде успјешан колико је Обамина администрација замислила, за додатне нападе могу да се искористе борбене групе носача авиона „Хари Труман“ и „Нимиц“.
„Хари Труман“ је међутим на задатку у Арабијском мору, као подршка операцију у Авганистану, док је „Нимиц“ прије три дана био на Тајланду и за неколико дана ће бити у Арабијском мору.
Уколико добију задатак, носачи из Арабијског мора могу да стигну у Средоземље за четири до пет дана.
Постоји и опција да бродови прођу у Персијски залив и преко Ирака нападну на Сирију, али је то много компликованија опција, због близине Ирана, и неизвесног става званичног Багдада на интервенцију у Сирији. За ову опцију неопходна би била и допуна горива у лету, због даљине која би утицала и на замор пилота.
„Хари Труман“ носи 60 до 70 вишенаменских борбених авиона Ф-18 „хорнет“ и „супер хорнет“, авионе за електронско ратовање и по један „авакс“ Е-2 „хокај“.
На листи наоружања које може да носи Ф-18 је и крстарећа ракета АГМ-158 чији је домет око 900 километара, тако да се на Сирију може лансирати са безбједне удаљености.
Пратећи бродови су двије ракетне крстарице, са по 16 крстарећих ракета, више десетина противавионских и противбалистички ракета, као и два разарача класе „ејрли бурк“, који носе исто наоружање ( укупно око 100 „томахавка“) као и бродови који су стационирани у Медитерану.
На носачу „Нимиц“ се такође налази слично авионско наоружање, а уз њега плове једна крстарица и још четири разарача, са око 200 крстарећих ракета.
Борбе групе носача авиона имају радаре за контролу ваздушног простора и осматрање мора који уочавају објекте на даљинама од 450 километара.
„Авакс“ са носача може да патролира до шест сати у ваздуху. Открива циљеве на даљинама и до 550 километара, прати више од 2.000 објеката истовремено и координара напад авиона Ф-18 на 40 циљева истовремено.
У региону Блиског истока САД нема борбене авионе. У базама Инџирлик и Измир у Турској налази се углавном особље за одржавање и одбрану аеродрома који се користе за транспорт трупа у Авганистан, док су у Уједињеним Арапским Емиратима стационирани авиони танкери за допуну горива у лету, као и беспилотне летјелице.
У Јордану је послије вјежбе у јуну, на захтјев владе те земље остао непознат број америчких ловаца Ф-16, али с обзиром да је Јордан јасно против војног рјешења кризе у Сирији, ти авиони су практично неупотребљиви.
У Великој Британији САД има четрдесетак авиона Ф-15, у Авијану у Италији четрдесетак Ф-16, а у Њемачкој је базирано двадесетак Ф-16 – који могу да се за неколико дана пребаце у регион Блиског истока.
За сада једини савезник САД за напад на Сирију – Француска, у Емиратима има, према писању медија, само три до шест „миража 2000″, што је свакако занемарљиво у односу на њихов најмоћнији адут – носач авиона „Шарл де Гол“ базиран у медитеранској луци Тулон, на три дана пловидбе од Сирије.
„Шарл де Гол“ је тренутно највећи европски војни брод на коме може да се смјести највише 40 авиона и хеликоптера, док ће за потенцијалну интервенцију бити коришћени авиони „рафал“, посљедња ријеч француске авио-технологије.
„Рафали“ такође могу лансирају крстареће ракете са безбједне удаљености и то британско-француско-италијански „Сторм шадоу“ домета 500 километара, који има смањену радарску видљивост.
Није занемарљива чињеница да је француски носач авиона прије двије године учествовао у нападу на Либију, што значи да Французи имају драгоцјено борбено искуство за напад на Сирију.
