Репортери „Новости“ са последњим испирачима племенитог метала, на ушћу Бродичке реке у Пек, у подножју Хомољских планина. Међу неколицином најупорнијих трагача Миле Голубовић и Брана Убакић
– Не могу се похвалити да сам баш ћуп напунио. Али трагам и надам се – каже Брана Убакић (71), један од последњих испирача злата у читавом овом крају званом Звижд, између Северног Кучаја и Хомољских планина и источно, према Браничеву. Последњих пет година, откако се из печалбарства у Аустрији вратио у родно Дубоко, „испира“ реку и прикупља чисто, „самородно“ злато.
С њим у Бродицу, притоку Пека, загазио и Миле Голубовић (60), директор задруге у Невесници. И он је пре неколико година пошао за Браном, више из разоноде, не од муке да, као неки трагачи, у Пеку срећу нађу.
– Кажу, нема пријатеља међу испирачима, а ми, ево, 30 година као браћа. Нема љубоморе, али се улов не дели, свако кући носи своје… И не пита.
Испирача под Хомољем остало тек шака. Свега пет, шест из Дубоког. Дође понеки са стране, више жељан дивљине и мира, него што би да се преко ноћи обогати.
У подножју Хомоља, где Пек улази у широку Звишку котлину и одакле дуго и мирно тече кроз Волујску клисуру, људе је одвајкада голицала прича да је река златоносна. Испирачи говоре да су још стари Римљани у њеном кориту налазили ситне честице злата због којег се Кучево са околним брдима некад звало Старозлатија, или „град у златној долини“.
Први испирачи с лопатама, ситима, коританцима, стигли су овде, свега десетак километара од некадашњег рудника злата и места Благојев камен, почетком шездесетих. Златна грозница трајала је све до пред крај прошлог века, а алата су се прихватили пре свих пензионисани рудари из Мајданпека. Знали су где да испирају златоносни песак. Тада је Народна банка добро плаћала „самородно“ злато.
За златном жицом ишли су многи, пратећи кривудави траг реке оивичене буковом шумом. Верује се да је злато било наношено струјама горских река, Бродичке, Дубочке, Шевичке и Раковобарске.
Киша лије, потоци се сливају са Хомољских планина. Брана и Миле надају се да ће им ова, летња, донети племенити метал испран са неких још неистражених златоносних жила.
– Повлачење реке највећа је тајна – говори Миле.
– Посебно у пролеће кад су велике кише, па кад се вода повуче и остави злато. Није све у срећи, мораш да знаш где копаш. А мораш имати и чиме.
А од алата, најважнији су испитак и вешерај. Вештина је, говоре, љуљати пластично корито, просипати, додавати воду, па опет, као дете у колевци, љуљати, и тако од јутра до вечери. За упорне, од маја до октобра.
– Злато се чека, као рађање сунца. А оно је подругљивач који збија с људима неслане шале, оно је варалица и шарлатан. Уме да ствара митове и легенде у које ће увек веровати и војска лаковерних – каже Брана, којем се у посрећило да пред нама одвоји златну прашину из кварцног камена.
– Видите како сијају зрнца злата?
Кише, снегови, ветар, љуште кварц на брдима, тање га, неретко и прождиру. Преостало злато одлази у потоке и реке, слеже се крај већег камења, пањева, улази у џепове а само га искусни трагачи препознају.
Обично су на кривинама водотокова, па ваља пратити трагове природе, вирове, или дубоке бразде скривене подно шумовитих брда, уз поточић, и у њих забити ашов.
– Мора да се копа. А то је тежак, мукотрпан физички посао пред којим авантуристи посустају – говори Миле.
– Последње три године нема великих вода – каже Брана.
– И злато је пресушило. Све га је мање, али и трагача. За један грам треба много времена и среће. У почетку је налазио грумен од два, чак и три грама. Највећи комад – пет грама. Сад је срећа ако нађе пола грама.
КРАКУ ЛУ ЈОРДАН
На ушћу Бродичке реке у Пек је Краку лу Јордан, археолошко налазиште које сведочи да су Римљани овде имали своје мајдане и ливницу злата.
Био је то римски центар злата.
После њих злато су овде вадили и Немањићи.
Одвозили су га у Дубровник, па бродовима до Грчке.
Не зна се само зашто га Турци, који су волели злато, нису вадили из земље.
БЛАГОЈЕВ КАМЕН
Један од најбогатијих рудника „самородног“ злата у Европи име је, кажу, добио по пастиру који је идући за стадом наишао на златни грумен и донео га у колибу.
Кад се неке олујне ноћи код њега склонила група истраживача, осим постеље и топлог хлеба Благоје би им поклонио и камен.
После су, концесију за његово истраживање и експлоатацију 1902. године добили Ђорђе Вајферт и Феликс Хофман.
КРАЉЕВ БАГЕР
Житељи овог краја дуго су препричавали да је приликом изградње пута Кучево
– Пожаревац као подлога коришћен шљунак из Нереснице који је из Пека ископао још багер краља Александра. Верују да је по магистрали просуто злато.
