Ширин се много забринула када је сазнала за покољ у селима близу Латакије. Била је шокирана. „Када сам чула да су поклане читаве породице сетила сам се своје пријатељице која тамо живи са двоје мале деце. Покушавала сам да је назовем телефоном, али нисам успела. Два дана нисам могла да спавам од саме помисли да су она и деца можда зверски убијени… Затим сам пронашла број телефона њеног брата и он ми је рекао да је његова сестра са децом успела да побегне, али да су остали њихови рођаци побијени. Чула сам да су поједини младићи и девојке извршили самоубиство у страху да ће бити заробљени и силовани.“
Приче о отмицама изазивају највећи страх код мирног становништва Сирије. Много се прича о мучењима, зверском опхођењу и силовању девојака и младића. О томе говори и Ширин: „Познајем девојке из града Хомса које све време у својим торбицама носе гранату да би извршиле самоубиство уколико буду отете. Искрено се надам да ја у својој торбици нећу морати да носим гранату или пиштољ, мада мислим да се ситуација креће у том правцу.“
Па ипак, и поред свих прича које Ширин слуша о несталим људима, о убиствима и отмицама, она се труди да живи нормалним животом: „Ја и даље излазим из куће и шетам по свом граду као да се ништа није десило. Када се сретнем са пријатељицама и пријатељима, покушавамо да избегнемо разговор о рату и напетој ситуацији у којој живимо… То нам често не полази за руком и тада покушавамо да посматрамо ситуацију кроз призму некаквог тужног хумора. Тако сам једном шетала са пријатељицом кад угледасмо младића како мирно седи испред свог дућана, и ја јој рекох: ‘Гутај га очима, ускоро ће бити несташица таквих’.“
И опет, без обзира на све што се догодило Ширин верује у могућност успостављања мира и слоге у друштву. Она не може да прихвати мисао да се ужасима рата не види крај. „Никада нисам могла да схватим суштину ратова, и када сам читала Кундерин роман ‘Бесмртност’ подсмевала сам се његовој теорији о којој пише на почетку књиге. Он је тамо покушао да докаже да су човечанству у одређеним временским интервалима неопходни ратови и да период насиља увек следи за периодом љубави и мира, и обрнуто. Тада сам веровала да се човечанство креће путем непрекидног прогреса ка хуманијем и савршенијем свету. Данас се сећам Кундере и верујем његовим речима, али се надам да ће у мојој земљи ускоро настати период љубави и мира, и да ће се овај страшни сан ускоро завршити.“