Наш гост је Татјана Полоскова, доктор политичких наука, стручњак за рад са страним дијаспорама, руководилац фонда Ока. Овог лета Татјана је посетила Србију, где је консултовала колеге како најбоље да граде односе са „страним Србима“, а такође је разговарала са различитим српским невладиним организацијама. У септембру госпођа Полоскова иде у Црну Гору, на саветовање по питању односа Београда са српском дијаспором у овој земљи. Данас разговарамо управо о сународницима, такође о евроазијском простору у циљевима НАТО-а.
Татјана, какве консултације су биле потребне Србима? Како оцењује положај српске дијаспоре у суседним земљама?
Срби одлично знају за искуство руских званичних структура и хтели би да избегну неке грешке. Ми смо их усмерили на то да треба да траже у дијаспори социјално активне људе, патриоте који поседују организационе и финансијске могућности, зато што је формирање „комитета беде“ ситауција безизлазна. Док људи добијају новац из централног „џепа“ они раде. Чим прилив пресахне, они иду на друго место, најчешће у амбасаду САД. Овде је још могло да се искористи искуство Мађарске, зато што су за њих „страни Мађари“ они који су се нашли ван граница домовине после промена које су се десиле распадом Аустроугарске. Највероватније за Србе који живе у Црној Гори прихватљивији је термин „раздвојени народ“. Судећи по политици коју сада води Црна Гора, где се маргинализује све српско, може се говорити о дискриминацији. Нажалост, ЕУ не сматра тако. Што се тиче Хрватске, правили смо велики аналитички материјал о чињеницама препорода нацизма и политике у погледу Србије у целини. Јасно је да се српско становништво тамо не враћа, колико знам, само старији људи који желе да умру тамо где су одрасли.
За српску дијаспору важно је како ће бранити своја права. Она треба да тражи интеграцију у политичке системе земље где живе – не сме се оријентисати само на културне манифестације и фестивале: једни нека се баве очувањем културе, а други реалном политиком. Иначе ће се то претворити у још један декор. А то је већ досадило.
Очигледно досадило је и Србима: они имају скупштину дијаспоре која до недавно није функционисала, али сада је тамо нови председник, Драган Станојевић и његов циљ је што је могуће активније учешће дијаспоре у политичком животу своје државе. Ту се поставља питање: колико пре свега морално право има дијаспора да учествује у политичком животу своје земље – не на нивоу публикација слика на Фејсбуку из серије „још један председник (премијер, министар – потребно подвући) – издајник“, већ у реалности. Јер нису сви отпутовали, спасавајући се „крвавог тиранина“, неке је примамио и бољи живот…
У савременом свету држава као структура која утиче на политику, на ситуацију уопште, у многоме је изгубила своју улогу. Утицај врше групе – информационе, финансијске, на крају крајева дијаспора. Мени се понекада чини када посматрам руску дијаспору у иностранству да су поједине личности допутовале, нису нашле себи место и као посао су одабрале пут „професионалног сународника“. Такви људи никакво морално право немају. Много зависи од консолидације, од тога ко се ње лати. Драго ми је што се код Срба појавио тако активан човек, али у ствари сваки покрет дијаспоре је покрет одоздо, немогуће је узети човека и именовати га за главног Руса или Србина.
Хајде да кажемо нешто о политици: Балкан и НАТО. Србија ризикује да ускоро постане острво, које нема излаз на море: у том погледу што читаво њено окружење, изузев РС у саставу БиХ, тежи у Алијансу.
Мени су црногорски експерти говорили да у ствари значајни део становништва се са опрезом односи према зближавању са НАТО-ом. Зато није искључено да референдума о ступању неће бити, већ да ће одлука бити спуштена одозго. Што се тиче НАТО-а у Србији, из јасних разлога не мислим да Алијанску тамо чекају. Што се тиче НАТО-а уопште, сматрам да свака корпорација, није важно да ли војна или политичка, када се шири, почиње да се руши. Мени и колегама из Балтичких земаља и Украјине 1996. године у једном шведском инситуту у министарству одбране активно су доказивали, наводно, чега се плашите, НАТО је политичка, хуманитарна организација са војним ресурсом. Али шта је било, то је и остало…
Једном је по мени Романо Проди рекао да Русија и ЕУ допуњују једна другу као кавијар и вотка. Не знам ко је од нас ко, али ако је ЕУ кавијар, судећи по актуалном стању, није баш најсвежији. Без увреде, проблеме признаје и руководство ЕУ.
Шта се сада дешава у ЕУ, посебно код младих европљана који су ступили у ову унију и практично све изгубили? Рецимо у Литванији: пуста Рига, сви људи раде негде у иностранству, атмосфера депресије. У Бугарској је практично уништена пољопривреда. Не искључујем да како је била парада ступања у ЕУ, тако ће бити и парада иступања.
Тада испада да Србија која до данас није у ЕУ, пре свега из политичких разлога, у суштини у дугорочној перспективи може да се испостави не политички заосталој, већ…
Политички лидер. У ствари јасно је шта се дешава у земљама које теже у ЕУ: власти ових земаља желе да добију средства из ЕУ, овај новац ће делити за себе, неће се бавити земљом. А где још да узму средства? Народу ступање у ЕУ неће ништа донети. Разуме се, део становништва је подлежан утицају пропаганде, али други део трезвено гледа на ствари и све разуме.
Добро. Има у Србији (између осталог ван њених граница, међу дијаспором) група патриота који се залажу са сарадњу са Евроазијским савезом. На први поглед утопија, пошто је Србија далеко чисто географски.
Када је Куба прогласила социолошки пут развоја, она је такође била територијално далеко. Видим да је и бугарска врло заинтресована за Ероазијски савез, и како су ми тамо говорили: главни задатак је представити људима информацију шта је то. А информација сада, нажалост, нема довољно.
Тада објаснити у чему је предност евроазијске интеграције?
Нећу давати економске извештаје. Одговорићу речима једног колеге Бугарина: сви памтимо шта је било за време СССР – стандард, и отворено за нас совјетско тржиште и односе међу људима. И видимо шта се дешава сада.
