Прошлог је љета доминирала тема ратификације граничног споразума између БиХ и Хрватске, што су га 1999. године потписали предсједници Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман.
Више је мјесеци трајала бурна расправа о најави хрватског премијера Зорана Милановића да ће хрватски парламент напокон потврдити тај контроверзни Споразум, али то се није догодило. Годину дана касније чини се да је Влада одустала од ратификације. Коначна одлука није још донесена, међутим, у Банским дворима истичу да ово питање није на дневном реду.
„Све смо мање заинтересовани за ратификацију, јер о томе у БиХ заправо немамо с ким разговарати. У сусједној, врло сложеној држави заправо не постоји политичка воља за ратификацију тог Споразума, па је онда упитно требамо ли ми то учинити“, рекао је за Нови лист високи функционер хрватске Владе.
Почетком септембра 2012. Милановић изјавио је да ће Влада, у брзом, разумном времену, упутити Споразум у саборску процедуру, но прво је то пребачено за ову годину, затим за период након европских и локалних избора, а сада је све извјесније да ће брижљиво припреман документ, којим се дефинише хиљаду километара дугачка граница између БиХ и Хрватске, остати мртво слово на папиру.
У БиХ је главни противник Споразума премијер Републике Српске Милорад Додик који је отворено пријетио да ће његови заступници у државном парламенту зауставити ратификацију, због незадовољства граничним рјешењима око ријеке Уне. Без гласова барем дијела заступника Додикове странке, ратификација није могућа. Али, ни политичке снаге у БиХ нису досад, осим начелне подршке Споразуму, направиле конкретне кораке у правцу ратификације. Само је министар саобтраћака БиХ Дамир Хаџић повремено упозоравао Хрватску да ратификује споразум Изетбеговић-Туђман, јер ће се иначе граница одређивати међународном арбитражом, но даље од тога у БиХ се није ишло.
У Хрватској је опозиција Споразуму разноврсна и снажна. Разлог су двије хриди у Малостонском заљеву, Велики и Мали Шкој, те врх полуотока Клека који би припали БиХ. Зато је кампању против ратификације водио врх Цркве, тврдећи да би се Хрватска тиме одрекла дијела сувереног територија. С једнаком је аргументацијом наступало више картографских стручњака као и опозиција на челу с ХДЗ-ом.
Иако је њихов утемељивач Туђман потписао Споразум, ХДЗ-овци годинама одбијају да га потврде. Један од њих, Владимир Шекс, чак је довео у питање Туђманову урачунљивост у тренутку кад је стављао свој потпис, објашњавајући да је он тада већ био тешко болестан, па је доведен у заблуду. У ХДЗ-у је само Јадранка Косор, чија је влада 2010. такође разматрала могућност ратификовања Споразума, наглашавала прије годину дана да та странка не може игнорисати нешто што је потписао Туђман. И такав тврди став парламентарне опозиције сигурно је утицао на одлучност Милановићеве владе да Споразум пошаље у Сабор.
Иако је хрватски премијер изражавао спремност и да, у складу с тумачењем да у овом случају није ријеч о промјени него тек о утврђивању границе, искључиво гласовима заступника Кукурику коалиције, обичном већином, проведе ратификацију. Задњи је пут тај поступак пропао 2005., кад је Влада Иве Санадера, након завршетка вишегодишњег посла детаљног исцртавања границе на чему је радила заједничка комисија Хрватске и БиХ, предложила закон којим би се Споразум потврдио. Тај приједлог, међутим, није ни дошао у Сабор, јер су се побунили ХДЗ-овци с југа Хрватске, примарно из Дубровачко-неретванске жупаније, па се Санадер повукао. Према свему судећи то ће сада направити и Милановић.
