Службено, бањалучки водовод саграђен је 1904. године.
Наиме, комунално предузеће које данас град снабдијева водом верификује као годину утемељења 1904. када су геолози односно инжињери тадашње Аустроугарске монархије испројектирали цјевоводе са јужног изворишта Суботица.
Без обзира на све – лијепа је то старост доживљена уз бројна проширења водоводних инсталација.
Ипак, није ли Бања Лука прескромна када је ријеч о властитој водоводној инфраструктури? Наиме, и логично се упитати – а одакле су Бањалучани воду пили прије доласка Аустрије?
Из бунара и извора, свакако, али грађани у ширем центру града воду су користили и пили са јавних чесми, а тако и њихове комшије из данашњег јужног предграђа Горњег Шехера – стотинама година прије 1904.
Тачније – још далеке 1579. године.
Аргументи (документи) за ову тврдњу одавно постоје, али их неко (тако барем изгледа) не жели уважавати…
Наиме, хроничар и истраживач босанских и херцерговачких градова Хамдија Крешевљаковић је још далеке 1961. године записао сљедеће:
“Године 1554. саградио је Софи Мехмед-паша у Горњем Шехеру јавну бању и опскрбио је водом из оближњег Беј-бунара. Тај водовод износио је неколико стотина метара, а и данас се мјестимице виде његове глинене цијеви.
Други, подужи водовод, саградио је око 1579. године Ферхад-паша Соколовић доведавши воду глиненим цијевима из врела које се касније прозва Шедрван; њиме је опскрбио своје задужбине: џамију (исте године саграђену, оп. С.П.), бању, хан итд.
То се врело налази на лијевој страни пута који води из Бање Луке у Бронзани Мајдан. Из извора до Неџиб-ефендијина чардака на раскршћу путова спушта се водовод којих 300 метара. Од раскршћа ишао је водовод према Бањој Луци испод бријега званог Чифлук и пролазио кроз рејон старе ћумуране. Даље је ударао испод бријега Лауша с једним падом преко Побрђа и спуштајући се низ Фехим-агин бријег долазио у улицу која спаја џамију Арнаудију с Ферхадијом. Водовод је дуг око 3 км. Био је темељито оправљен посљедњи пут прије неких 60 година (око 1900.г –оп.С.П.)
Водовод је био јак те је прскао изнад ограде старог шадрвана пред Ферхадијом и достизао куполу на шадрвану (која је била дрвена, и у неком времену изгорјела).
На овом водоводу била је једна јавна чесма ситуирана у Побрђу на раскршћу Ђумишића и Мухурдаревића улице.
Уз џамију Арнаудију очувала се чесма која већ дуги низ година не ради. Мора да је и ова чесма добивала воду из Ферхад-пашина водовода”.
Све претходно преузето је из књиге Хамдије Крешевљаковића “Еснафи и обрти у Босни И Херцеговини” – Сарајево, 1961. године.
Аутор је био угледни академик и истраживач европских референци, а његове књиге су ‘разбацане’ у свим угледнијим европским библиотекама, па и оним преко океана.
Утемељење Крешевљаковићевих навода добијени су почетком осамдесетих година прошлог вијека када је Завод за заштиту споменика културе рекогносцирао подручје Ферхад-пашиног Караван-сараја (лоциран преко пута некадашње џамије) на простору Ханишта (данас кафе “ЕX” и шоппинг-центар до некадашњег “Еxпрес-ресторана).
Том приликом (на стандардној дубини) пронађене су изванредно очуване глинене цијеви.
Истини за вољу, Софи Мехмед-пашин водовод није испуњавао данашње стандарде. Према томе, Ферхад-пашин водовод је “прави” с обзиром да је (осим двије поменуте јавне чесме), водом снабдијевао и Каравансарај, и трећу јавну чесму која је била на западном углу ограде џамије Ферхадије.
Слиједећи ове наводе и неспорно утврђене датуме, бањалучки водовод није стар тек стотину и коју годину него пуних 434 године!
То су непобитне историјске чињенице којима се Бања Лука треба поносити јер је њен водовод можда старији од сличних јавних добара неких познатијих европских градова.
