Хрватски злочини над Србима у 20. веку не само да су се деценијама гурали под тепих, већ је хрватско руководство на местима ових злочина, бесрамно подизала национални идентитет, покушавајући да избрише сваки траг о покољу усташког ножа.
Прави пример за то је лажно католичко светилиште Међугорје. А ако се погледа у историју, постаје и јасно зашто је католичком свештенству било толико стало да баш у Међугорју успоставе лажни култ.
С друге стране брда, на којем се Девица Марија наводно указивала хрватској деци, усташе су 24. јуна 1941. године мучиле и убиле свих седам српских монаха из оближњег православног манастира Житомислић. Нешто касније, усташки одреди побили су 3.000 мушкараца, жена и деце, готово све српске националности и закопали их у јаму код Међугорја!
Годину дана после смрти Јосипа Броза, 24. јуна 1981. године, а управо на годишњицу усташког покоља, шесторо деце из хрватских породица (најмлађи је имао 10, а најстарији 16 година), видело је у Међугорју Девицу Марију, вест су рекли родитељима и то је било довољно да се створи култ, због кога је ово херцеговачко село до данас посетило преко 30 милиона ходочасника.
Посебно интересантан податак је да се међу децом са „медијумским моћима“, нашла и унука усташе Мата Иванковића, који је учествовао у покољу три хиљаде Срба у Међугорју!
Убрзо је постало јасно да локација „указивања“, у близини српске масовне гробнице, није одабрана ни мало случајно. Одмах по објављивању „чуда“, верски обреди су претворени у пропаганду усташтва. Певане су песме у част Анте Павелића, а на стенама и фасадама осванули су усташки симболи, као и спискови српских породица за ликвидацију.
Испоставило се да је Међугорје имало једну од већих улога за оживљавање хрватског екстремног национализма.
Ту је затим и покољ у Глинској православној цркви крајем јула 1941. године. Мештани села из околине Вргинмоста, мушкарци из Глине већином су убијени у претходним стрељањима, доведени су у град под изговором да иду на покрштавање како би сачували живот. У православној цркви Рођења Пресвете Богородице заклано је више од 1.200 њих. О бруталности злочина сведочили су још у то време једини преживели, Љубо Једнак, али и један од крвника, Хилмија Берберовић, који је описивао ноћну кланицу у цркви осветљеној само батеријским лампама.
Глинска црква срушена је убрзо по завршеном покољу; идеја да се она обнови на истом месту није заживела, па је нова православна црква саграђена на другој локацији, док је на месту старе цркве шездесетих година прошлог века саграђен Спомен-дом жртава фашизма. Међутим, 1995. године оштећене су и уклољене плоче са именима жртава, а спомен-дом преименован је у Хрватски дом!
Трећи пример је хрватско острво Паг, које је постало симбол хрватског туризма, лудих журки и јавног оргијања. У његовом најпопуларнијем летовалишту за младе, Зрће, и ове године организују се најлуђе журке, на којима се опија, скаче у пени, игра уз шипку, оргија. И то не би био проблем, поготово наш, да се на истом том месту не налазе на десетине хиљада костију српске деце и жена, убијених у два логора – Слана и Метајна – који датирају из Другог светског рата!
Недавно је трећи пут порушена спомен плоча српским жртвама у близини плаже Зрће, која је због баханалија добила назив „хрватска Ибица“.
– Национални идентитет савремених Хрвата пречесто је грађен на католичанству и супротстављању Србима, што је и цемент за спајање разнородног националног становништва које је стопљено у хрватску нацију, где је значајан удео покатоличених Срба из различитих историјских епоха, али и Чеха, Мађара, Немаца и других народа некадашње Аустроугарске, који су се временом асимиловали – каже историчар Драган Петровић.
Чини се да део хрватског народа има сталну потребу да гради свој национални идентитет истицањем разлика у односу на Србе.
– Још је Јован Дучић рекао да је хрватска нација формирана од неколико српских елемената, а један од њих је и језик, који су усвојили од Вука Караџића. Зато, када год је потребно, унутрашњи политички фактор у Хрватској искористи антисрпку реторику за стицање поена или да би скренуо пажњу домаћој јавности. Ипак, унутрашњи фактор је само продукт спољашњег, који је и довео до братоубилачког рата. Антисрпство у Хрватској заправу су кроз историју инсталирале велике силе, којима је био циљ да се замрзимо за сва времена и тако спрече велику јужнословенску државу. И данас, одређеним центрима моћи одговара да тиња да ватра између Срба и Хрвата – објашњава Владислав Јовановић, бивши министар спољних послова СP Југославије.
Извор: srbin.info
