Аналитичари тврде да се међу пет нових земаља које би могле стећи независност, осим Републике Српске налазе и Шкотска, Каталонија, Квебек и Сомалиленд.
На једном америчком порталу појавио се текст у којем аналитичари твде да ће Република Српска бити независна држава најкасније до 2025. године. Џастин Потле наводи да се међу пет нових земаља које би могле стећи независност, осим Републике Српске налазе и Шкотска, Каталонија, Квебек и Сомалиленд.
Како се насиље у Синђијангу наставља, а тензије Чеченији и Дагестану се враћају у свјест јавности, вјерује се да крај империјалне националне државе није толико далеко.
Поставља се питање да ли су велике, мултиетничке суперсиле свијета стварно достигле свој зенит. Наравно, да нису и тешко да ћемо видјети рађање неке нове међународно признате државе, поготово на Кавказу или централној Азији. Велики преседан би направила било која успјешна сеционистичка прича и тиме покренула нову жељу за независношћу у великом броју подручја која већ теже за независношћу. То би, између осталог, драстично уздрмало међународни положај суперсила. За лидере Русије и Кине, задржавање граница упркос сецесионистичким изазовима представља суштински дио одржавања њиховог политичког легитимитета.
Надолазеће најаве референдума у неколико напредних демократија и гласни сецесионистички позиви у мање стабилним земљама, могла би ускоро довести до врло различитих држава на међународној сцени.
Наводимо пет земаља као могућих кандидата за нове државе у међународном друштву:
1. РЕПУБЛИКА СРПСКА
Веома сличан Путину, лидер Републике Српске Милорад Додик не крије свој општи презир према остатку државе чији је привидни дио. Док његове тврдње „нико нас не може спречити да одржимо референдум“ можда звуче безобразно, са напретком односа на релацији Србија-Косово успостављен је легитиман преседан за још једно успјешно отцјепљење на Балкану.
Стране инвестиције у Републику Српску су релативно велике с обзиром на њена задужења, али њени преседани – Косово и Црна Гора – су били сигурно и гори у тренутку проглашења независности. Имајући у виду да је Република Српска већ сад, мање-више, аутономна и да се људи у њој виде суштински одвојено од босанских Муслимана и од ФБиХ, референдум би могао бити искра која ће запалити ватру.
2. ШКОТСКА
Шкотска Национална Партија, највећа политичка странка у земљи, већ је средила календарске обавезе за 18. септембар 2014. године – за референдум. Оно што Шкотску чини јединственим случајем је што је идеја независности Шкотске за државу од које се одвајају, Уједињено Краљевство, сасвим у реду. Премијер Дејвид Камерон потписао је правни оквир за одржавање референдума прошле јесени заједно са Првим министром Шкотске Алексом Салмондом. Ако се то догоди, долази до великог броја питања и како даље и може ли Шкотска сама?
По неким питањима, самој Шкотској може бити пуно боље. Независна војска могла би Шкоте коштати много мање од оног што сад плаћају за британску војску. Већа овлашћења и аутономија у пореској и фискалној политици могла би помоћи шкотским законодавцима да се боље носе са израженим друштвеним проблемима, као што је неједнако образовање по питању разлике у степену стручне спреме између остатака УК и Шкотске. Али независност није једноставна: пензије би могле бити смањене, а постоји и могућност насљеђа дијела националног дуга УК. Али у овом случају, једна ствар је сигурна: народ ће одлучити.
3. КАТАЛОНИЈА
Како је шпанска економија у расулу и премијер Маријано Рахој увучен у скандале, нису чудни појачани позиви на независност Каталоније како се приближава контроверзном референдуму 2014. године. У Барселони стотине хиљада грађана је протествовало за независност, упркос уставној забрани отцјепљења.
Независна Каталонија би могла лако бити одржива: регија прави четвртину укупног извоза Шпаније, а Шпанија узима више него што даје трошећи на Каталонију – тек 57 центи од сваког долара пореза који прикупи тамо. Бан Ки-Мун и Дејвид Камерон понудили су малу подршку за самоопредјељење Каталоније. Претпоставља се да око 60 одсто Каталонаца подржава отцјепљење, али тврда опозиција у остатку земље могла би отежати тај посао.
4. КВЕБЕК
Квебек ће посебно пажљиво пратити шкотски и каталонски референдум сљедеће године. Ако буду успјешни, обезбиједиће оквир како да провинција напредује да постане суверена држава. Подршка канадском премијеру Стивену Харперу је опала након уплетености његове администрације у скандал, што је само послужило јачању сепаратистичке Партије Квебека. Квебек је замало постао независан референдумом из 1995. године, а већ раније му је одобрена велика доза аутономије у унутрашњим питањима – имиграције, здравство и образовање. Независност ће барем у наредних неколико година бити немогућа.
5. СОМАЛИЛЕНД
Сомалиленд, ушукана између Етиопије и јужних обала Аденског залива, је релативно стабилна, умјерена демократија у потрази за независношћу од земље која је синоним за промашено управљање – Сомалије. И док Сомалиленд засигурно одржава репутацију оазе мира на Рогу Африке која јој иде у корист, према признавању суверенитета од проглашења независности током сомалског грађанског рата 1991. године направљен је мали напредак – ниједна држава још није признала овај регион са 3,5 милиона становника. Али ово би се могло да се промијени, с обзиром да се стање у Сомалији постепено поправља посљедњих година. ЕУ и Афричка унија су успоставиле преседан 2007. године када су се састале са владом отцијепљеног Сомалиленда да разговарају о будућности региона. Воде се дебате о економској оправданости независности Сомалиланда која је, као и сама Сомалија, изразито сиромашна, али стране инвестиције које би могле да дођу са међународним признавањем помогле би промјенама.
