Преподобна мати Ангелина, световно име Ангелина Бранковић, (умрла 30. јула 1520) је била кћи Ђорђа Аријанита Комнина, средњовековног господара области Коњуха и Шкумбе и супруга Стефана Бранковића, сина српског деспота Ђурађа Бранковића.
Ангелина је кћерка великаша Ђорђа Аријанита Комнина. У родитељском дому стекла одлично образовање и васпитање. Љубав према књизи испољила је још у раној младости, о чему сведоче и трагови њене библиотеке у манастиру Крушедолу. На последњим страницама Лествице, коју је написао у Смедереву 1434. године инок Давид, по наруџбини њеног свекра српског деспота Ђурђа Бранковића, сачуван је запис: „Сија књига деспотице Ангелине монахиње“.
За слепог Стефана, изгнаног српског деспота, се удала новембра 1460. У Албанији су остали кратко време, док им се није родио први син Ђорђе. Годину дана доцније (1461) су напустили Албанију и по препоруци Скендербега, Ангелининог зета, отишли у Италију и у Фурланији купују стари замак Београд на реци Таљаменту. Ту је у сиромаштву Ангелина провела шеснаест година, све до смрти деспота Стефана 1476. године. Ту је родила још једног сина, Јована, и кћер Марију, коју је удала за монфератског маркиза Бонифација, далеког потомка Палеолога.
На позив мађарског краља Матије Корвина, Ангелина је кренула са двојицом синова преко Беча и Будима за Срем. Са моштима свога мужа је у Срем стигла фебруара 1486. године. Прво станиште било јој је Купиново, где је убрзо подигла цркву Светог апостола Луке и положила у њу мошти свога мужа. Деспот Ђорђе, који је од краља Матије добио на управу део земље којом је управљао Вук_Бранковић_(деспот) („Змај Огњени Вук“), убрзо се повукао са деспотског положаја и око 1497. године примио монашки чин добивши име Макаш. Наследио га је 1493. године други Ангелинин син Јован, који је умро 1502. године.
Не зна се поуздано када се Ангелина замонашила – можда још раније, одмах по доласку у Срем. Подигла је женски манастир посвећен Сретењу Господњем, недалеко од будућег манастира Крушедола, где проводи остатак живота у молитви, бдијући над моштима супруга и синова. Преминула је 30. јула 1520. године и сахрањена је најпре у свом манастиру Сретењу, а потом су њене мошти пренете у манастир Крушедол и положене у ковчег заједно са моштима њеног сина Јована. Турци су 1716. запалили манастир Крушедол заједно са моштима свих Бранковића.
Житије преподобне Ангелине написано је врло рано; једно је сачувано у Минеју за јули – рукопису из 16. века. То Житије превео је на савремени српски језик епископ Митрофан Шевић. Исто Житије преподобне Ангелине налази се у Римничком и Московском Србљаку, док је у Београдском њено пролошко Житије нешто другачије.
Служба преподобној Ангелини такође је рано састављена и налази се у сва три Србљака под 30. јулом, датумом њене смрти. Кроз целу Службу Ангелина се ословљава као мати, преподобна, преблажена, присноблажена, достоблажена и блажена. Химограф јој није саставио посебан тропар, већ је, с обзиром на њен тежак и мученички живот, позајмио тропар од Теодоре, хришћанске подвижнице из 5. века. У Служби се истиче да је мушки, у смислу издржљивости, провела свој живот иако је била жена. Наглашено је да поклоници стоје око њених моштију као некада око ковчега Старог завета и да њене мошти исцељују. Химнограф позива: „Приђите у нови Израиљ, и све околне земље и градови заједно збор саставивши на спомен преподобне матере наше Ангелине, радосном душом и срцем божанствену гробницу њену обгрлимо, благодат исцељења примајући.“ Кроз Службу преподобне Ангелине, исказане су и њене хришћанске врлине: чистота подвижничког живота, безгранично милосрђе, стрпљивост и мудрост, оданост супруге и пожртвованост мајке, јер „сву себе предала јеси Богу“. Преподобна Ангелина помиње се и у Служби њеног сина – светог Јована – и у Заједничкој служби свим светим Бранковићима од непознатог крушедолског монаха из 16. века.
Култ преподобне мајке Ангелине рано је изграђен. Повод томе је њен тежак живот; надживела је мужа, оба сина и кћер Мару. Три пута је преносила мошти свога мужа – светог Стефана Слепог – и два пута сина, и то у великој оскудици. За њихове кивоте везла је златним и сребрним нитима прекриваче.
У Купинову, близу цркве Светога Луке, све до 1930. године постојала је црква посвећена Преподобној Ангелини. Тома Вучић Перишић подигао је 1858. године у селу Закути (Гружа) цркву посвећену Мајци Ангелини.
Лик преподобне Ангелине налази се на свим иконама светих Бранковића. Приказана је у црној схимничкој ризи као монахиња, са крстом у десној руци. На зидним сликама мати Ангелина приказана је у Ривцу, на јужном зиду, затим Нередину, Боковцу, Голубинцима, Јасенову, Уљми, Руменки, Каћу, Саборној цркви у Београду, припрати Пећке патријаршије, у главној цркви манастира Хиландара, припрати Саборне цркве у Шапцу. У манастиру Клисури њен лик насликан је у јужној певници. На иконама преподобна Ангелина приказана је у Марадику, рад Ј. Орфелина 1776. године; Српској Црњи, рад Ђуре Јакшића 1853. године; Саборној цркви у Вршцу, рад П. Јовановића; Остојићеву, рад Д. Алексића 1871/72. године. У Парти и Радојеву представљена је на певницама заједно са осталим Србима. Икона Мајке Ангелине налази се још у Кулпину, Чуругу, Старом Бечеју, цркви Светитеља Николаја на Новом Гробљу у Београду, затим у Малом Бечкереку (Румунија) и Араду. Графичка представа са њеним ликом налази се у Римничком Србљаку испред њене Службе. По овом предлошку урађена је једна икона за манастир Пакру, која се сада налази у Музеју Српске православне цркве у Београду.
Српска православна црква је прославља 12. августа/30. јула, и 23/10. децембра.
