Министар здравља и социјалне заштите Републике Српске Слободан Станић изјавио је да Фонд здравственог осигурања издваја 21 милион КМ за лијечење пацијената изван граница РС.
Прошле године је у Србији лијечено 5.500 људи из Републике Српске, рекао је министар Станић у интервјуу за сајт РТРС-а, и додао, да би формирање посебног фонда за лијечење пацијената изван граница РС много олакшало и рад Фонду здравственог осигурања.
Станић каже и да због уског буџетског оквира Министарство здравља уопште нема средства за непредвиђене ситуације, тако да у случају било каквог ванредног случаја нема могућност брзе реакције и помоћи било којој здравственој установи у РС.
ГОСПОДИНЕ СТАНИЋУ, ЕВИДЕНТНО ЈЕ ДА ВЕЛИКИ БРОЈ ПАЦИЈЕНАТА ИДЕ НА ЛИЈЕЧЕЊЕ ВАН ГРАНИЦА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. КОЈИ СУ МЕХАНИЗМИ ЗА СЛАЊЕ ТЕШКО ОБОЉЕЛИХ ПАЦИЈЕНАТА НА ЛИЈЕЧЕЊЕ У ДРУГЕ ЗЕМЉЕ?
На жалост, сада је за нас и лијечење у Србији, лијечење у иностранству. У прошлој години је 5.500 људи лијечено у Србији, а укупно 6.800 људи је лијечено ван граница Републике Српске. Неки дан је Фонд здравственог осигурања за двоје дјеце за пресађивање матичних ћелија издвојио 200.000 КМ.
Настојимо да дајемо средства и за млађе и за старије и да се омогући лијечење бар у установама с којима имамо уговор и ми ту немамо неке елиминаторне критеријуме. То су ВМА, Дедиње, Институт мајка и дијете и све друге установе у Србији. Ми смо имали разговоре са Фондом здравственог осигурања да када Србија пређе на други систем плаћања да се и ми укључимо у тај систем и да уговарамо заједно преко њиховог Фонда здравственог осигурања и ту су постигнути одређени помаци.
Што се тиче даљњег лијечења у иностранству, Фонд здравственог осигурања је разматрао све досадашње случајеве и у свим осталим случајевима носилац је највећег дјела трошкова лијечења. Обично је до 30 одсто трошкова носио за одређена лијечења, а то су лијечења која се нису могла остварити у РС или у Србији, а таквих је врло мало. Сваки пут Фонд је максимално излазио у сусрет кад је ријеч о лијечењу изван граница РС.
ДА ЛИ ЈЕ МИНИСТАРСТВО ЗДРАВЉА И СОЦИЈАЛНЕ ЗАШТИТЕ ИМАЛО ИКАКВЕ АКТИВНОСТИ ЗА ОСНИВАЊЕ ФОНДА ЗА ЛИЈЕЧЕЊЕ ТЕШКО ОБОЉЕЛИХ ОСОБА, ПОСЕБНО ДЈЕЦЕ?
Свакако је добра идеја да се формира један заједнички фонд на нивоу Републике Српске, јер често примјћујем да се траже одређена средства и за оно што пружа наш здравствени систем. Траже се додатна средства за оно што се свакако добија унутар нашег пакета и мислим да би рационалније рјешење било да се на некој од највиших институција формира један заједнички фонд, гдје би ишле све ове уплате од разних телефонских позива, донација, давања… Тако би се на један начин смањиле и евентуалне злоупотребе и неко ненамјенско трошење средстава.
Још 2009. Фонд здравственог осигурања је покренуо одређену иницијативу, међутим, ми смо сад заокупљени овим сложеним станем у здравственом систему. Кад мало тај дио средимо и доведемо у нормалу, гледаћемо и да то ријешимо на најбољи могући начин.
Треба рећи вашим читаоцима да лијечење једног карцинома дојке кошта 48 хиљада КМ, за петогодишње лијечење кошта 144 хиљаде КМ, лијечење карцинома простате кошта око 28 хиљада, трансплатација коштане сржи кошта око 100 хиљада КМ, операција на отвореном срцу кошта 10 хиљада КМ.
Све су то сложени видови лијечења, а пружају се у оквиру основног осигурања, гдје просјечна уплата износи 42 КМ- значи за пензионере три, за запослене 143, а за пољопривреднике 47 КМ.
Рјешавањем овог фонда сигурно би се растеретио и Фонд здравственог осигурања, јер је огроман притисак на њега, а могло би се постићи и боље управљање средствима, али то морамо сачекати док разријешимо крупније проблеме и док се стабилизује систем у РС. Он је сада знатно бољи него што је био прије неколико мјесеци, међутим још има пријетњи том систему. Кад њих превазиђемо, сигурно ћемо се позабавити озбиљније и овим питањем.
ДА ЛИ ПОСТОЈИ РЕГИСТАР ТЕШКО ОБОЉЕЛИХ ОСОБА (ПОСЕБНО ДЈЕЦЕ) КОЈА БИ ТРЕБАЛО ДА ИДУ НА ЛИЈЕЧЕЊЕ У ДРУГЕ ДРЖАВЕ?
Ми имамо у Институту за јавно здравство регистар малигних болести и регистар ријетких болести и доста је урађено на том подручју, што се тиче статистике, обраде података, евиденције… Приликом вођења тих података требамо водити рачуна о сталној заштити о личним подацима пацијента и његовој приватности, тако да можда некада не изађемо у сусрет у цјелости да добијете неке податке, али то је у циљу заштите права обољелог на његову дискрецију и приватност.
КОЛИКО СЕ ГОДИШЊЕ ИЗДВАЈА ЗА ТРОШКОВЕ ЛИЈЕЧЕЊА ТЕШКО ОБОЉЕЛИХ ОСОБА?
За лијечење изван РС издваја се тачно 21 милион КМ и значајно су мања средства него што су се издвајала 2005. гопдине , али то је захваљујући томе што је наш здравствени систем мало боље опремљен.
Некада смо имали један ЦТ скенер, сада имамо 10 јавних и неколико приватних ЦТ-ова у служби Фонда здравственог осигурања и наших пацијената. Имамо пет магнетних резонанци, далеко бољу дијагностику, имамо радио терапију.
Доста пацијената који су раније ишли на лијечење у Србију, сада се овдје лијече, чак има случајева да пацијенти из Србије долазе овдје на радио терапију у
Завод Др Мирослав Зотовић. На један начин, ту смо имали и одређени напредак.
Већ четири године Фонд здравственог осигурања има потписане уговоре са Клиничким центрима у Тузли и Сарајеву, међутим, ми смо примијетили да наши повратници у Дрвар, Гламоч и Босанско Грахово отежано остварују здравствену заштиту. Готово је немогуће наћи пут да на терет њиховог фонда здравственог осигурања дођу у КЦ Бањалука, док пацијенти из РС, повратници и други пацијенти одлазе несметано у КЦ Тузла.
Намјеравам да обавим озбиљне разговоре и са институцијама из Ливањског кантона и са федералним министром о том питању и уколико не буде разумијевања, преиспитаћемо и ми наше уговоре са КЦ Тузла и КЦ Сарајево.
ДА ЛИ СЕ МИНИСТАРСТВО УКЉУЧУЈЕ НА БИЛО КОЈИ НАЧИН У ХУМАНИТАРНЕ АКЦИЈЕ ПРИКУПЉАЊА ПОМОЋИ ЗА ЛИЈЕЧЕЊЕ?
Мени је незгодно рећи да сам се ја и лично укључио у једну акцију и издвојио одређена средства. Не бих говорио коме и шта.
Ми тренутно немамо средства у буџету, морамо знати да сам ја дошао на усвојен буџет и економску политику, гдје нисмо имали средства за те намјере. Свакако ми морамо размишљати да за наредни период имамо нека средства на располагању.
Сада су министарству, на један начин, везене руке. Не дај Боже, да имамо неку штету на неком Дому здравља, неки пожар или нешто, ми немамо интервентна средства да можемо брзо реаговати и онда би морали од Владе тражити та средства из неких резерви.
Морају се обезбиједити средства и за неке непредвиђене и ванредне ситуације, а свакако и за одређене намјенске.
С ОБЗИРОМ НА ТО, ДА НАЈТЕЖИ ПАЦИЈЕНТИ ИДУ НА ЛИЈЕЧЕЊЕ У САД, РУСИЈУ, ИТАЛИЈУ, ЊЕМАЧКУ, ДА ЛИ ЈЕ ПРЕВИШЕ ИДЕАЛИСТИЧКИ РАЗМИШЉАТИ О СТВАРАЊУ ЈЕДНЕ БОЛНИЦЕ НА НИВОУ ЗАПАДНОГ БАЛКАНА ГДЈЕ БИ СЕ ЛИЈЕЧИЛИ ПАЦИЈЕНТИ ОБОЉЕЛИ ОД НАЈТЕЖИХ БОЛЕСТИ?
Наш здравствени систем је у значајној мјери ослоњен на здравствени систем Србије. Они имају отприлике седам пута више становника него ми и сматрамо да би ми пратили нека рјешења према којима би они ишли. То је моја визија.
Сматрам да је добра идеја стварања неког центра гдје би се лијечили најтеже болести. Волио бих да такав центар буде у Београду, јер мислим да је тамо највећа концентрација памети, стручних људи, људи који имају велики број одређених случаја гдје постижу врхунске резултате у лијечењу.
Свакако да би и ми ту прикључак нашли, не само за лијечење, већ и да наши стручњаци тамо одлазе да се едукују, што смо и до сада у великој мјери радили, јер су готово сви наши специјалисти, макар годину или двије провели у здравственим институцијама у Србији.
