Вашингтон – Први заменик шефа Ције Мајкл Морел који даје оставку, оставио је списак основних изазова по безбедност САД. На том списку су претње које потичу од Ирана, Северне Кореје, Ал-Каиде и перспектива развијања правог сајбер-рата.
Као главну опасност Морел је назвао могућност пада режима Башара Асада. Ако се то деси, сматра Морел, Сирија ће се претворити у полигон за терористе, између осталог из Ал-Каиде. При томе они ће имати приступ хемијском оружју, које тренутно контролише званични Дамаск.
Мајкл Морел није једини амерички безбедњак који сматра да САД не треба да се мешају у сиријски конфликт. Недавно је такво мишљење изразио шеф Генералштаба армије САД генерал Реј Одиерно. По његовом мишљењу, смањење војног буџета већ се одразило на ниво припреме војника и чак ограничена интервенција ће довести до превеликих губитака. Још раније против војног учешћа у сиријском конфликту изјашњавао се шеф Обједињеног комитета начелника штабова САД Мартин Демпси. Он је објаснио да ће ова операција коштати превише и тешко да ће бити ефикасна.
Војници много боље од сенатора замишљају ша је то рат, зато нема ништа необично у томе што се они противе увлачењу САД у још једну авантуру, сматра политиколог Борис Межујев.
Традиционално војска у Америци заузима мирољубивији став. Најмирољубивији седе, ма колико то било чудно, тамо где најмање очекујемо да их видимо – у војном руководству Пентагона. Тачније то су исти ти начелници штабова. Војници не воле превише да ратују. Једноставно зато што схватају цену војних дејстава.
Треба приметити да подржавајући сиријске устанике, САД понављају грешку коју су већ извршиле у прошлости. Тако су 80-их година помагали авганистанским муџахединима који су ратовали против совјетских трупа. Управо тада, како сматрају неки експерти, не без учешћа америчких специјалних служби, настала је Ал-Каида. После повлачења оружаних снага СССР из Авганистана чланови ове терористичке групације су наставили своју борбу, већ већ против САД.
Између осталог тако неопрезно понашање својствено је не само Вашингтону, већ и многим западним партнерима. Пример може да буде политика Француске. Борећи се против исламиста у Малију, париз истовремено подржава сабраћу у Сирији. На апсурдност ове ситуације више пута је указивао министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров. За време једног наступа он је директно рекао да на Малију против француских војника ратују исти људи које је Париз наоружавао у Либији. При томе терористи из Либије ратују и у Сирији. Испада да се наше француске колеге боре против наставка либијске кризе у Малију, али подржавају терористе који потичу из Либије у Сирији. Овде је врло тешко наћи логику, констатовао је Лавров.
