Ваљево – Поред пшенице, а процењује се и кукуруза, рекордни принос у овој години оствариће и произвођачи шљива. Међутим, том високом учинку, тј. берићету, неће се много радовати произвођачи националног воћа из ваљевског краја.
Први разлог су ниске откупне цене које не прелазе 10 динара за килограм, а многи сматрају и да шљиву неће имати ко ни да откупи. Подсећања ради, на подручју ваљевског краја и Колубарског округа има више од милион родних стабала, од којих се већина повила до земље од тежине рода.
У току је берба и откуп раних сорти, док за петнаестак дана почиње ударни део кампање. На манифестацији „Дан купина“ били смо изненађени када смо видели шљиве на изложбеном пулту Војислава Ђокића, пољопривредника из ваљевског села Бобове.
Како је рекао, донео је шљиве како би на време скренуо пажњу јавности и држави о недопустиво ниској откупној цени – мање од 10 динара за килограм. Да би сликовитије показао шта се дешава са воћем када добро роди, иако је прегурао шесту деценију, направио је стој на глави, показавши да је и у нашој пољопривреди много тога постављено наглавачке.
– Питам се да ли нешто слично може да задеси пољопривреднике у земљама Европске уније. Они би у оваквим ситуацијама, поред добре зараде, били и одликовани. Нажалост, код нас се не зна када је горе, када роди или када нема шљива ни за пекмез. Произвођаче сви цеде као сунђер, док држава ћути. Ми само тражимо гарантовану минималну цену откупа како бисмо могли неке послове да планирамо, али нас нико не чује – каже Војислав који под шљивом има више од једног хектара.
Саша Радовановић, директор Дирекције за пољопривреду у Ваљеву, доскорашњи председник Удружења воћара овог краја и специјализант из области воћарства по методологији института из Падове у Италији, сматра да је неопходно учинити неколико важних потеза и производњу ове воћке подићи на виши ниво.
– Држава треба да одлучи хоће ли шљиву да сврста у стратешки производ, јер би са таквим статусом имала бржи пролаз и квалитетнију заштиту током свих циклуса. То подразумева и утврђивање, на период од пет до десет година, минималне загарантоване откупне цене. Што се тиче произвођача, ни они не могу седети скрштених руку и морају ценити своје парче земље и производњу. Неопходно је да примењују агротехничке мере, да шљиву не млате, већ тресу, да је обавезно третирају, јер нико неће да једе црве. Постоје препарати који су по стандардима ЕУ и врло су приступачни. Битно је и удруживање како би се постигле количине за које ће се заинтересовати како домаћи, тако и инострани купци – каже Радовановић.
Иначе, из већих прерађивачких комбината, хладњача и неколико земљорадничких задруга из овог подручја најављују да ће откупити велике количине свежих шљива. Само из ЗЗ Пецка кажу да ће осушити рекордну количину од 1.000 тона, што значи да ће откупити три до пет пута више свежих плодова.
Ако се овоме дода и више од 350 мини-сушара у власништву пољопривредника, које ће такође бити максимално упослене, нема разлога за претерани страх да ће шљиве остати необране. Што се тиче Националне српске асоцијације за суву шљиву, основане пре четири године у Колубарском округу, и поред амбициозних планова она није испунила очекивања.
Бољи познаваоци прилика у воћарству и пољопривреди кажу да се од асоцијације којом руководе политичари „опште“ праксе није могло ни очекивати ништа спектакуларно.
