Мариналеда је мален градић у Андалузији на југу Шпаније који на површини од 25 километара квадратних броји око 2.700 становника.
Становници Мариналеде не боје се да изразе своја политичка увјерења. Умјесто бљештавих реклама и брендова – улична умјетност у облику графита и мурала са порукама подршке и солидарности са земљама попут Кубе и Венецуеле. Улице носе називе славних бораца за радничка права као што су Федерико Гарсија Лорка и Пабло Неруда.
Док се остатак Шпаније бори са домаћом олигархијом и страним банкама које су преузеле земљу, одлуке у овом градићу доносе се директно демократским путем на недјељним састанцима које обично посјећује око 300-400 људи. Док је незапосленост у Шпанији достигла стопу од 27 посто у Мариналеди је остварена готово пуна запосленост.
Навала за усељењем је толика да је уведена листа чекања за усељење – а чека се и по двије године. До сада је изграђено око 350 кућа, а у идуће двије године требало би да се изгради око још 250. Просјечна мјесечна плата за запослене износи 1.200 еура мјесечно. Можда вам се не чини пуно, али кад се погледа цијена становања која код њих износи 15 евра мјесечно, јасно је да се са таквом платом може сасвим пристојно живјети.
Град такође осигурава приступ бесплатном Интернету. Фасцинантан је и спортски садржај у овом граду са једва 2.000 становника – два фудбалска терена, кошаркашки терен, терен за тенис, сквош и одбојку, базен. Сви су они бесплатно на располагању становницима (осим базена за који се плаћа годишња накнада). Мариналеда има и своју цркву, али је учествовање у црквеним активностима веома слабо.
У овом граду људи сами себи граде куће, а један од њих је и Давид Гонзалез Молина. Након што је најмање двије године провео као регистровани грађанин Мариналеде, од локалних власти добја материјал потребан за изградњу куће, а тек након што је изгради почеће да плаћа 15 евра мјесечно тој истој влади како би се рефундирали трошкови кориштеног материјала.
Наравно, будући да не знају сви да граде кућу, власти у помоћ шаљу професионалне грађевинаре и архитекте који помажу у изградњи. Куће се не могу продати, чиме се спријечава могућност профитирања. Једном мјесечно у граду се обиљежава тзв. Црвена недјеља када неко на пленуму изнесе идеју о томе како би град могао постати још бољи или љепши. Уколико идеја буде прихваћена, волонтери обаве тај посао. Некад се ради о чишћењу улица или поправкама на кућама.
Град има и своју властиту телевизију и радио канале, а недавно је гошћа у студију била и сама Чегеварина кћерка. Полиција овдје не постоји.
„Према шпанском закону, ми бисмо, према броју становника требали да имамо између 4 и 7 полицајаца. Али, ми их не желимо овдје. Јер, баш зато што се све заснива на добровољној бази, јер се заједно боримо и заједно кројимо наше животе, постоји врло висок степен коегзистенције“, објашњава градоначелник.
