Уз текст под насловом “Хрвати пакују Србима смрт руских новинара” стао је и коментар из кога се види да “Хрвати и њихови инструктори полазе од чињенице да у свету постоји јака солидарност новинара који реагују на свако страдање својих колега у свету… Зато се логично може претпоставити да ће она страна у несрећном рату у бившој Југославији која је побила новинаре, па још стране, бити осуђена у светским медијима”.
Ако се већ овде говори о новинарској солидарности, мора се поставити и питање да ли су новинари солидарни и у случајевима када се лажи претварају у истину. Харвеј Кејн, извршни директор Јеврејске канадске лиге за одбрану, у канадском листу Глоб енд мејл, средином новембра 1992. године објавио је текст под насловом “Медијске лажи о Србима”. Овде ће бити представљени само они његови делови који се односе на хрватску пропаганду и тичу се, углавном, Срба из Крајине:
“Лажи с кредибилитетом. Лаж која се често понавља постаје истина, рекао је експерт нацистичке пропаганде Јозеф Гебелс. Многи људи верују да наше демократско друштво никад не би дозволило пропаганду у Гебелсовом стилу. Па ипак, медијски извештаји из бивше Југославије доказују управо супротно. Ево три примера медијских лажи које кроз често понављање добијају кредибилитет.
1. Две најпросперитетније, најзападњачкије републике (Словенија и Хрватска) прогласиле су независност да би избегле даљу доминацију Србије. Није истина. Медији су пропустили да објасне како је наводна српска доминација резултирала већим просперитетом Хрватске и Словеније. У периоду од 1947. до 1981. године економски раст Словеније био је, у односу на југословенски просек, изнад 190 одсто, а Хрватске изнад 125 одсто, док је просечни раст Србије био близу југословенског просека са 99 одсто. (Види Кратку историју југословенских народа од Фреда Синглтона, страна 270). Наводна српска доминација доказивана је чињеницом да су Срби чинили 70 одсто официрског кадра у југословенској армији. Али, међу генералима највишег ранга 67 одсто нису били Срби. Сви водећи политичари у послератној Југославији, укључујући Јосипа Броза Тита, нису били Срби. Они су контролисали Комунистичку партију, армију и полицију и спроводили политику која је била одлучујућа за Србе и изван Србије.
2. Хрвати и Словенци имају демократску владу, док Срби имају опресивну (тлачитељску) комунистичку владу. Није истина. Западни медији настављају да приказују хрватског председника Фрању Туђмана као демократу упркос његовом расистичком уставу, грађанским и пореским законима, ревизији историје и притиску на медије… Српски лидер Слободан Милошевић је представљен као брутални диктатор. Међутим, он је слободно изабран и он је дозволио слободну штампу. Несрпски грађани Србије и Црне Горе нису присиљени да потписују изјаву о лојалности, да трпе неправедне законе за опорезивање имовине, протеривање, ускраћивање држављанства и друге неправедне владине мере које се масовно практикују у »демократској« Хрватској…
3. Срби у Босни се противе босанској независности. Није истина. Срби поштују право Хрвата и Муслимана да имају своју независну државу. Све што они желе је исто право и за њих. Француски историчар Едмонд Парис је написао у својој књизи Геноцид у сателитској Хрватској да »највећи геноцид у Другом светском рату, пропорционално величини популације, није начињен у нацистичкој Немачкој, већ у Независној Држави Хрватској, коју су нацисти створили. Тамо је, од 1941. до 1945. године, 750.000 Срба, 60.000 Јевреја и 26.000 Цигана – људи, жена и деце – побијено у гигантском Холокаусту. Још милион људи, углавном Срба, побијено је у другим деловима Југославије у Другом светском рату«.
Са још увек живим сећањем на геноцид почињен од стране њихових хрватских и муслиманских суседа, уз нетолерантну политику садашњих хрватских и муслиманских лидера, Срби имају много разлога да страхују за своју безбедност у независној Хрватској и Босни. Утолико пре што је хрватски председник Фрањо Туђман, у својој књизи Беспућа повијесне збиљности написао да је »геноцид природни феномен, у хармонији са друштвеном и митолошком божанственом природом.
Геноцид није само дозвољен, већ је и препоручљив, чак и заповијеђен ријечју Свемогућег, кад год је користан за преживљавање или обнову краљевства изабраног народа или за очување његово и једине праве вере«. И имајући у виду да је босански председник Алија Изетбеговић у својој књизи Муслиманска декларација објаснио да »не може бити мира или коегзистенције између исламске вере и неисламске вере и институције… Исламски покрет мора и може да освоји власт чим је морално и бројчано довољно јак, не само да уништи неисламску силу, већ да изгради једну нову исламску силу«…
Зашто су медији тако анти-српски. Зато што моћни финансијски покровитељи из Ватикана, Немачке и исламског света омогућују Хрватима и муслиманима да утичу на западне медије и политичаре у своју корист. Ватикан и Иран су биле прве земље које су позвале на војну интервенцију у Босни.
1. Моћне вашингтонске фирме за односе с јавношћу стале су на хрватску и муслиманску страну, укључујући ту и Рандера Фајна и Хила и Ноултона. Овај последњи је одговоран за телефонску причу о томе како су ирачки војници убијали бебе у инкубаторима у Кувајту. То је утицало на америчке политичаре да начине притисак на УН да уђу у рат против Ирака. Наводно бомбардовање Дубровника 30. маја и извештај о наводним логорима смрти временски су се поклопили са важном одлуком Савета безбедности да уведе једностране санкције против Србије и одобри употребу силе у Босни. Ти извештаји су вероватно лансирани од стране фирми за односе с јавношћу.
2. Канадски медији су пристрасни. Из непознатих разлога, уредник Сибисиовог »Журнала« Марк Старовиц и његов главни сарадник Бил Камерун никад од почетка југословенске кризе нису интервјуисали никога ко би могао да понуди српски угао посматрања ствари. Ниједан репортер до сада није објаснио канадској публици да страни новинари могу да заврше у хрватском затвору с казном до пет година робије ако не поднесу своје извештаје на одобрење хрватској влади.
Независна федерација новинара изјавила је да је један од четворице убијених новинара на задацима широм света у 1991. години убијен у Хрватској и да су посебно били на нишану они који нису извештавали у корист Хрватске. Ситуација се стабилизовала од када је Хрватска пуна »добрих« извештача који оптужују Србе за све, као Сибисиов Пери Викари. Неки од новинара су прави трговци. Многе објављене »чињенице« не могу да издрже ни најосновнију проверу. На пример, у свом недавно објављеном напису »Српска зверства« у листу Калгари сан, колумниста Ерик Марголис тврди да има 2,3 милиона муслиманских избеглица из Босне. Очигледна лаж, с обзиром на то да босанских муслимана никад није било више од 1,9 милиона” (Дневник Нови Сад, број 16552, 24. новембар 1992, 8).
Наравно, Харвеј Кејн није у свој текст могао сместити све лажи које се шире по свету, чак и у најзваничнијој форми, али му је у отклањању тог “пропуста” помогао Тадеуш Мазовјецки, некадашњи председник пољске владе, специјални известилац Комисије УН за права човека, својим извештајем Генералној скупштини Уједињених нација.
Пошто је на простор бивше Југославије дошао не само по задатку, већ и с унапред припремљеним ставовима и изразитом спремношћу да саслуша само једну страну (Пољаци су још током маџарске револуције 1848/49. године показали своје расположење према Србима, када су, заједно са Маџарима, починили бројне “ужасе који превазилазе сваку веру… и варварства… са српском нејачју и изнемоглим од старости и слабости” – Милош С. Милојевић, Одломци историје Срба и српских – југославенских – земаља у Турској и Аустрији II свеска, Београд 1872, 150-151), Мазовјецки је свој извештај утемељио на “открићима” да је “муслиманско становништво главна жртва и да му прети истребљење”, да је успостављање етнички хомогених региона био циљ а не последица ратних сукоба, да се то постиже “убијањем, малтертирањима, силовањима, уништавањем кућа и претњама, да би се оваква пракса последњих недеља појачала и да је све мање отпора на страни несрпског становништва које је спремно да напусти све и побегне са својих огњишта”, те да муслиманско и хрватско становништво на територији под контролом српских власти живи под огромним притиском и терором” (Дневник Нови Сад број 16554, 26. новембар 1992, 5).
Све то и тако, иако је “забринутом” Тадеушу Мазовјецком морало бити добро познато да је СР Југославија, до дана када је он писао свој извештај, прихватила око 500.000 избеглица из прекодринских крајева, углавном Срба; морало се то знати и у свету, јер се отуд повремено, макар и у недовољном обиму, шаље помоћ за њих. Колико је то оптерећење, казује и податак да је у општини Шид – на самој граници Западног Срема према Србији, са свега 36.000 становника, – пописано и смештено око 5.300 избеглица, не рачунајући оне који је прихватила родбина а нису пријављени општинским органима. “Нема проблема у збрињавању избеглица”, рекао је Илија Поповић, председник Шида, “јер је највећи капитал ове општине патриотизам њених грађана” (Дневник Нови Сад, број 16564, 9. децембар 1992, 1).
