Роман је настао као пишчева потреба да проговори о стравичном егзодусу Срба из Републике Српске Крајине почетком августа 1995. године. Сва ратна страдања, патње и несналажење тих људи у Србији, испричана су кроз визуру дванаестогодишњег дјечака који је своју породицу довезао на трактору.
Потресан роман је трагична хроника о времену када су људи бјежали од људи. „Деца олује“ су свједочење о страдању, о највећем прогону послије Другог свјетског рата, о егзодусу крајишких Срба августа 1995. године, када су многи изгубили живот, а преживјели остали без свега осим без сјећања, које им нико није могао одузети.
Главни јунак Марко Милојковић, прелиставањем сачуваног албума, заправо, оживљава слике свог прекинутаг дјетињства које је провео подно Велебита, својим друговима, комшијама, обичајима, преломним догађајима, пољској болници, о ноћи када је као дванаестогодишњак трактором кренуо у слободу, о дугим августовским данима бјежаније, голготи недужног народа, али и о тешким тренуцима несналажења у Београду. О својим дјечачким сновима, о страху и нади. О порукама оца који је нетрагом нестао.
„Иако је ово роман о свему томе, о сјећању, он је, прије свега, прворазредан књижевни догађај“, рекао је на промоцији књижевни критичар Петар Арбутина.
Иако је књига усмјерена ка једном дјечаку који је успио да изађе из те друштвене, политичке и сваке друге деперсонализованости, она је и прича о једном покрету који смо посматрали као масу, не као скуп индивидуа, него као стихију која је посљедица рата и лоше политике.
„Деца олује“ су сва дјеца која су у контексту тих догађања расла и узрастала и која никако, хтјела то или не, уколико се не науче самозабораву, који је један важан предмет на овим просторима, неће моћи да се отргну од те емоције.
Главни јунак романа је јунак лоше савјести Срба и Хрвата. Он је симбол свега оног шта су нама други урадили и свега оног са чиме ми нисмо били у стању, или нисмо имали довољно храбрости, да се изборимо. Зато ово није књига смао о рату. Она је књига о трагици.
Краговић је успио да од једног симбола направи и књижевну и националну и етичку митологију унутар које тај неискварени момак покушава да нађе одговор на питање зашто то није Србија о којој је он слушао и у коју је вјеровао као у Пијемонт. Зашто се тако понијела према њима који друге домовине нису имали.
То су важна етичка питања и добро је што им је у доносу на књижевну елементеризацију ове књиге, у односу на све оно што јесте пишчев рукопис, Миломир Краговић успио да нађе праву мјеру и смисао, наводи критика.
„Деца олује“ су и роман и хроника и документ и факсимил. Једна трагична, аутентична прича о времену када су људи бјежали од људи. И он није роман против Хрвата, већ против свих злих људи, ма како се они звали“, каже аутор романа. „Ми не знамо колико је људи тих дана протјерано, колико убијено, али сигурно више од 250.000 људи ишло је тим коридором смрти, коридором без повратака, али са надом да ће наћи уточиште и спас у мајци Србији. Та дјеца која су своје породице у својој дванаестој години тракторима возила према слободи и спасу, никада то неће заборавити.
Ја не вјерујем да ће вријеме које је пред нама нешто промијенити. Да ће историчари дати неку другу слику.
Зато ми се чини да је неки интелектуални дуг, да свако од нас на разне начине остави тај свој биљег, тиме што ће написати како је то било тог дана“.
„Деца олује“ су крик о времену када су људи били мишеви, али и узбудљива приповјест која потврђује да на крају болног пута само љубав отвара ново поглавље наде.
